Приредила Катарина Стојановић: АНЕГДОТЕ О СРПСКИМ ПИСЦИМА
(Београд, Граматик, 2011. – Библиотека Мала књигА. – 139 стр)
Под анегдотом се подразумева занимљива, често и заједљива прича о некој историјској личности. Та прича је кратка и најчешће у дијалогу. Доживљај је необичан и са духовитом поентом. Приповедање је објективно. Јединство времена, места и радње је у потпуном складу тако да у њој нема места за епизоде. Наглашавају се битни моменти друштвеног тренутка, а ситуација је оштро насликана. Једном речју, анегдота је драма у малом те њено казивање изискује посебан дар. Истраживали су је, сакупљали и публиковали бројни приређивачи у различитим областима науке и уметности, али, сасвим сигурно, највише је анегдота везано за књижевнике. С обзиром да је анегдота задовољавала личну и колективну склоност ка оговарању и друштвеном скандалу, разумљиво је што је у 17. и 18. веку с развојем мемоара и биографија, анегдота досегла свој златан период. Има за циљ да поучи, морално окрепи и забави читаоца.
…И Владислав Петковић Дис (1880-1917), песник „Утопљених душа (1911) и „Ми чекамо цара“ (1913, 1914), налази своје место у готово сваком зборнику анегдота са српског Парнаса. Оне употпуњавају сазнања о његовом животу, али и о времену и простору у којем је стварао, јер „анегдота је као кључаоница кроз коју се види више него кроз широм разјапљена врата“, записао је Антун Густав Матош.
У књизи „Анегдоте о српским писцима“ коју је приредила Катарина Стојановић, забележене су четири анегдоте о „уклетом песнику сарпске модерне“ (стр. 45-47) које су већ неколико пута прештампаване.
„За настанак ове књиге више заслуга имају београдске кафане него библиотеке. Овде се помиње више од сто педесет писаца. Неки и по неколико пута. Многих имена нема, а знамо да анегдоте о њима постоје – нажалост, до њих у некој поузданој верзији, нисмо успели да дођемо…“, записује Данило Јокановић, уредник овог својеврсног зборника.
Ево једне анегдоте о Дису, мање познате, коју аутор овог приказа није објавио у тексту „Дис у анегдотама“ (39. Дисово пролеће, бр. 33, 23. и 24. мај 2002, стр. 26-27):
Скерлићева критика Дисове поезије некако се појавила баш на дан када се овај венчао – као свадбени поклон. Знајући шта тамо може да има, Дис није ни узео да је прочита, али је зато његова увређена жена Тинка прочитавши прокоментарисала:
– Погледај, све је набројао, сем колико имаш гаћа!
Последња анегдота са наднасловом Уместо поговора, садржи у себи опасну и реалну жаоку о односу појединца према уметности – увек и свагда.
Непосредно после добијања Нобелове награде за књижевност, Чеслав Милош је, чекајући у неком америчком кафеу пријатеља, заподенуо сасвим необавезан разговор са девојком која је, такође, неког чекала. Чеслав се представио, и девојка се представила њему, а онда га је упитала чиме се бави.
– Пишем песме – казао је писац.
– Песме? А, да. То данас сви раде – одговорила је девојка.
Неопходно је нагласити да су просвећени народи Европе, посебно Французи, Енглези и Немци већ одавно сабрали и објавили анегдоте о својим уметницима што са нашом анегдотском грађом није случај.
Милица БАКОВИЋ