Владислав Петковић Дис
Владислав Петковић Дис (1880-1917) заузима истакнуто место у српској поезији XX века и готово је незаобилазно име сваког антологичара. Дис, девето од тринаесторо деце Димитрија и Марије Петковић, рођен је 27. фебруара 1880. године према старом календару, односно 10. марта по новом у Заблаћу код Чачка. Димитрије Петковић, Дисов отац, доселио се средином 19. века из околине Куманова и у Заблаћу је држао механу.
Владислав је завршио основну школу у родном Заблаћу и првих шест разреда гимназије у Чачку, да би 1897. године уписао седми разред гимназије у Зајечару. Гимназију не успева да заврши јер није положио завршни испит зрелости, али то није била препрека да ради као привремени учитељ у селу Прлити крај Зајечара од 1906. до 1908. године. Из Прлите прелази у Београд, где почиње да објављује прве песме у часописима Српски књижевни гласник, Нова искра, Бранково коло, под псеудонимом Dis (средњи слог имена). Дис је своје песничко надахнуће и потпору пронашао у боемским круговима око Скадарлије, који су представљали сушту супротност академској и професорској елити око Кнез-Михаилове улице. Савременици су га запамтили као младог, анемичног и нервозног човека, који је био танких нерава и занесеног погледа. Дис се најчешће кретао у друштву Симе Пандуровића, Антуна Густава Матоша, Милана Симића, Луке Смодлаке.
За Владислава Петковића Диса посебно је значајна 1911. година, када је из штампе изашла збирка Утопљене душе, коју је песник објавио о свом трошку. Књига и Дисова поезија изузетно су лоше прошли у критици Јована Скерлића, али је било и других мишљења. Дис је веома ценио своју књигу, која га је уврстила у сам врх српског модерног песништва. Исте године жени се Христином (Тинком) Павловић у Београду, а пре тога су морали да позајме венчани прстен од случајне пролазнице код цркве Светог Марка. У браку су имали двоје деце, Гордану и Мутимира.
Српска краљевска академија Дису је 1913. године доделила годишњу награду за сиромашне писце. Та је година била веома тешка за породицу Петковић, али Дис успева исте године да објави своју другу збирку песама Ми чекамо цара, такође као ауторско издање. Издање је поновљено 1914. године. Песме ове збирке су надахнуте патриотизмом и Балканским ратовима, у којима песник није учествовао; пријавио се као добровољац, али је одбијен због слабог здравља. Први светски рат провео је на месту ратног дописника Браничевског одреда; преживео је повлачење преко Албаније, долазак на Крф, одакле одлази у Француску марта 1916. године. У Француској је написао Недовршене песме, које ће 1916. објавити Српске новине на Крфу. Боравак у Паризу у јесен 1916. године Дису доноси здравствене проблеме. Маја 1917. песник се одлучује на пут ка Крфу, како би био ближе својој породици. Немачка подморница је изјутра 17. маја 1917. године (30. мај по грегоријанском календару) торпиљирала пароброд „Италија”, који је на дно Јонског мора одвукао и Владислава Петковића Диса.