На овогодишњи конкурс за најбољи есеј о Дису примљено је десет текстова, разноврсних интерпретативних приступа. У распону од ентузијастичке тематизације Дисове биографије, преко импресионистичких деоница до поступне анализе најпознатијих Дисових лирских остварења, пристигли есеји изнова показују отвореност Дисовог стваралаштва за различите видове тумачења.
Посебно вреди издвојити три есеја. Прва награда се додељује есеју „Метафизичко-хилијастичка подлога фигуре лажног цара у Дисовој песничкој збирци Ми чекамо цара” (шифра „Деноˮ), чији аутор је Стефан Младеновић из Београда. Реч је о херменеутичком подухвату приметне зрелости који рефлектује настојање да се Дисовој поезији приступи из иновативне перспективе.
Друга награда се додељује есеју „’Па куд идем, да ли идем, је л’ опсена?’ Владислав Петковић Дис: корифеј утопљених душа” Анђелије Шимшић из Београда (шифра: „Офелијаˮ). У тексту је остварен својеврсни дијалог са важним књижевнокритичким идејама о антологијским Дисовим песмама.
Трећа награда припада есеју „Снуждени ходочасник у врту књижевности: једна слика из кореспонденције Владислава Петковића Диса” Јоване Сувајџић из Београда (шифра: „Бонвиванˮ). Есеј рефлектује особен и импресионистички профилисан приступ рубним аспектима Дисовог стваралаштва и биографије.
Издвојени есеји подсећају на живо и неугасиво присуство Дисове песничке речи међу младим тумачима књижевности.
Одлука жирија донета је једногласно након подробног разматрања свих радова и разговора. Жири је радио у саставу: доц. др Горан Коруновић (председник), доц. др Мина Ђурић и мср Александра Секулић.
Стефан Младеновић, добитник прве награде на конкурсу за есеј о Дису, завршио је основне студије на Групи за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду, а звање мастер професора књижевности на Катедри за књижевност Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Ради у Средњој школи „Свети Саваˮ у Београду.
