На дан рођења великог српског песника Владислава Петковића Диса, 10. марта, у Чачку је на конференцији за штампу саопштена одлука о овогодишњем лауреату престижне Дисове награде. Одлуку да Дисова награда за 2016. годину припадне песнику Томиславу Маринковићу саопштио је Васа Павковић, председник жирија. Лауреату 53. Дисовог пролећа осим плакете која ће бити уручена 27. маја на завршним свечаностима следује новчана награда, објављивање књиге песама и изложба о његовом животу и стваралаштву, а биће му посвећен и 47. број часописа „Дисово пролеће“.
Свечани чин проглашења добитника Дисове награде отворио је др Богдан Трифуновић, директор Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“, а присутне је поздравила и Данијела Ковачевић Микић, председник Одбора Дисовог пролећа. О програму 53. Дисових свечаности, које су започеле 7. марта изложбом „Дис и Попа – Далеко у нама“, говорила је Даница Оташевић, уредники књижевног програма Библиотека која је организатор ове дуговеке песничке манифестације.
На основу члана 9. и 10. Правила о организовању песничке манифестације „Дисово пролеће“, жири за доделу Дисове награде у саставу: Васа Павковић, председник, др Горан Максимовић и др Ђорђе Деспић, на састанцима одржаним 18. фебруара 2016. у Београду и 10. марта 2016. у Чачку једногласно је донео
ОДЛУКУ
да се Дисова награда за 2016. додели песнику Томиславу Маринковићу.
Образложење
Жири је на два састанка пажљиво размотрио дело већег броја значајних српских песникиња и песника који својим поетским рукописом подижу квалитет наше књижевности и конкуришу за угледну песничку награду која носи једно од најважнијих имена српске лирике. Након формирања ужег избора, жири је размотрио опус сваког од кандидата. На крају дискусије жири је једногласно донео одлуку да овогодишња Дисова награда за трајан допринос српском песништву буде додељена Томиславу Маринковићу, који је својим песничким делом, у последњих десетак година, избио у сами врх наше савремене лирике. Певајући о разноврсним искуствима и искушењима данашњег човека, са аутентичном емоционалном дистанцом, Томислав Маринковић је у сталном дијалогу са природом створио узбудљиво и утицајно песничко дело, потребно овом времену и људима.
Узимајући у обзир истрошеност савременог језика, он је на основу својих искустава али и митских ослонаца и образаца европске културе написао више песничких књига које импонују духовном зрелошћу као и отвореношћу за разноврсне садржаје егзистенцијалних ситуација и феномена. Пишући из усамљеничког, али врло отвореног интелектуалног простора, песник Томислав Маринковић изабрао је утишано виђење света, а у одређеним моментима свог песништва, исписујући „обичан живот“, долазио у тајанствен, наслутљив дослух са мотивима и темама Дисове лирике.
У Чачку, 10. март 2016. године Жири за Дисову награду:
Васа Павковић
Горан Максимовић
Ђорђе Деспић
ТОМИСЛАВ МАРИНКОВИЋ, добитник Дисове награде за 2016. годину
Рођен је 1949. године у Липолисту у околини Шапца.
На књижевну сцену изашао је у 34 години збирком песама ДВОЈНИК (1983) .
Следе књиге поезије:
ИЗВЕСНО ВРЕМЕ, 1989.
СТИХОВИ, 1991.
СУМЊА У ОГЛЕДАЛО, 1996, (Просвета)
ШКОЛА ТРАЈАЊА, 2003, (Повеља Краљево), Награда „Бранко Миљковић“
СВЕТ НА КОЖИ, 2007, (Повеља Краљево)
ОБИЧАН ЖИВОТ, 2011, ( Културни центар Нови Сад), Награда „Васко Попа“ и „Мирослав Антић“,
ПУТОВАЊА КРОЗ БЛИЗИНЕ (избор), 2013.(Културни центар Нови Сад)
НЕВИДЉИВА МЕСТА, 2015. (Повеља Краљево)
За песму „Бројеви“ Томислав Маринковић добио је награду „Заплањски Орфеј“ на „Миљковићевим поетским свечаностима“ у Гаџином Хану.
Члан је Удружења књижевника Србије од 1985. године и Српског књижевног друштва од 2007.
Превођен је на руски, јапански, шпански и друге језике, заступљен је у антологијама савремене српске поезије.
Као самостални уметник Томислав Маринковић живи у родном Липолисту
ОБИЧАН ЖИВОТ
„Наш живош је обичан,
прочитао сам у изгужваним новинама
које је неко оставио на клупи.“
Адам Загајевски
Обичан живот, обични дани,
простор ограђен каменом
и време које жури да пређе у сећање.
Општа места што непрестано тињају,
а никад истински не плану у срцима
невољника.
Обичан живот – вечерњи умор,
утеха молитве и устајање у рано јутро.
Трчање за стадом, брање јабука,
или узимање хране с пијачне тезге.
Скривање истине да свет је за
сваког другачији,
а за све савршено леп.
Можда то, а можда и онај тренутак
кад нас изненади сопствена сенка –
мисао да одражавамо се
у обрисима небитног.
Кад нема никог у близини,
а као да чујемо да треба
да останемо ту где јесмо.