Бројним и садржајним програмима који су почели 10. марта у Дисовом родном селу Заблаћу, а завршени 29. маја доделом Дисове награде лауреату Саши Радојчићу, још једном је потврђено да поезија има будућност и да ће је бити и кад нас више не буде било.
Током 80 дана трајања 52. „Дисовог пролећа“, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ програмима је спојила удаљене просторе, повезала прошлост са будућношћу, избрисала све границе и поетском речју учинила да се сви осећају „међу својима“. У овогодишњу Дисову манифестацију уткано је сећање на Надежду Петровић, Драгишу Васића, Михаила Константиновића, Бранка В. Радичевића, Петра Краља, као и програми које су исписали српски песници из Румуније, најбољи савремени српски песници и они који тек ступају на књижевну сцену. Едиције Градске библиотеке допуњене су књигом изабраних песама Саше Радојчића, 46. бројем часописа „Дисово пролеће“ и каталогом изложбе „Песма, граница светова“ аутора Оливере Недељковић, којим ће Дисове свечаности трајати и после спуштања завесе на манифестацију.
Увод у вече лауреата била је изложба „Песма, граница светова“ која је посвећена стваралаштву Саше Радојчића, добитника Дисове награде на 52. „Дисовом пролећу“. Аутор изложбе која је отворена испред Одељења за одрасле читаоце је библиотекар и песник Оливера Недељковић, а дизајнер изложбе и пратећег каталога је Миленко Савовић.
Осим плаката који указују на животни и стваралачки пут Саше Радојчића и његове најзначајније поетске теме, огласили су се читањем Радојчићевих песама и његови поетски пријатељи, досадашњи добитници Дисове награде, Војислав Карановић, Живорад Недељковић и Саша Јеленковић. Изложбу „Песма, граница светова“отворила је Данијела Ковачевић Микић, председник Одбора „Дисовог пролећа“, а Вицо Дардић казивао је песму „Приморске етиде“ у којој песник каже „могао бих живети још хиљаду година, и могао бих свакога јутра излазити на дуго жало, и не видети то што видех данас…“
Представљање стваралаштва Саше Радојчића настављено је потом у Великој сали Дома културе које је „отворено“ песмом „Лаке беле хаљине“ у извођењу драмског уметника Вица Дардића. Присутну публику у име града Чачка, покровитеља Дисових свечаности и донатора новчаног дела Дисове награде, поздравио је градоначелник Војислав Илић, истичући значај манифестације која траје више од пола века и захвалност Градској библиотеци као организатору. О награђеном песнику који је рођен 1963. године у Сомбору, говорили су књижевни критичари Васа Павковић и др Ђорђе Деспић. „Саша Радојчић „брани“ поезију од нестајања и тишине интимним, породичним темама, ослањањем на митске темеље европског песништва, сумњом у идоле и идеале, бригом о форми и језику, смиреним ритмом и ненаметљивом поетском гестикуларношћу“, истакао је Васа Павковић, председник жирија, док др Ђорђе Деспић сматра да Радојчићева поезија „није поезија звука и мелодије већ пре мисаона поезија окренута интуитивним увидима и препознавању метафизичких нијански у перцепцији света“ и да је досадашњим опусом несумњиво допринео богаћењу савремене српске поезије и завредио престижно признање какво је Дисова награда.
Везу поезије и музике на завршној вечери 52. „Дисовог пролећа“ потврдила је Магдалена Поповић, професор клавира у Музичкој школи „Др Војислав Вучковић“ извођењем Шопенове етиде у cis молу. Једна од раније објављених књига Саше Радојчића носи име „Елегије, ноктурна, етиде“, а у књизи „Дуге и кратке песме“, објављене поводом Дисове награде, једно поглавље носи назив „Панонске етиде“ па је место етидама било сасвим логично и на завршној свечаности.
За песника чију награду за животни опус је добио 29. маја у Чачку, Саша Радојчић је рекао: „Онај ко не може без поезије, данас и овде, не може ни без Диса, То не значи да је његово песништво ствар прошлости, историјска чињеница коју поштујемо, али је остављамо за собом. Сасвим супротно, то песништво је живо, Дис је наш савременик“. Овим речима објављеним у интервјуу за часопис „Дисово пролеће“, најављен је најзначајнији чин свечаности, уручење Дисове награде. Плакету лауреату Саши Радојучићу, рад академског графичара Зорана Јуреша, уручила је Даница Оташевић, директор манифестације, а новчани део награде који дарује град Чачак, градоначелник Војислав Илић.
Добитник награде узвратио је беседом под називом „Шта је песник заборавио“, а „недвосмислен“ одговор на ово питање даје почетни стих вероватно најпознатије Дисове песме који гласи: Заборавио сам јутрос песму једну ја. Тај заборав из Дисове песме „Можда спава“, памтимо „као песму“, истакао је лауреат Саша Радојчић.
Речима награђеног песника да се не почиње од почетка и да се на крају све не завршава, водитељски пар Маријана Лазић и ЉубишаЋирковић предложили су да крај манифестације буде почетак истинитије и још дубље вере у моћ поезије, оне људске и уметничке вредности на које је све нас, који смо Дисови језички потомци, подсетило својим програмима и овогодишње „Дисово пролеће“.