Својим другим романом, који је под насловом Лавр објављен у Русији крајем 2012. године, Јевгениј Водолазкин (Кијев, 1964), доктор филолошких наука, истакнути истраживач и познавалац средњовековне руске књижевности, заокупио је пажњу великог броја читалаца. Они су у причи која се одвија пре пет векова на руском тлу, препознали понорна искушења савременог човека, дубоку и свепрожимајућу љубав, раздируће болове и веру која надахњује и даје светли смисао људском путу. Истовремено, и књижевна критика је била сагласна како је излазак овог остварења изузетан догађај у савременој књижевности на руском језику, па се оно нашло у ужем избору за доделу бројних књижевних признања, од којих је најугледнијом, националном наградом Велика књига, и овенчано. Истоврсни су били и високи вредносни судови руских књижевника, међу којима се својом једноставношћу и сугестивношћу изваја препорука Захара Прилепина,чије дело је већ стекло поштоваоце у Србији. Зато је београдски Драслар Партнер, на полеђини корице првог српског издања романа Јевгенија Водолазкина и одштампао Прилепинове речи да је Лавр најзначајнија књига године у Русији и да је због топлине која зрачи са њених страница, треба објавити у тиражу од 50 милиона примерака, да би је било довољно за све одрасле људе у земљи. Захваљујући преводу Радмиле Мечанин, која је одговорила највишем преводилачком изазову и успела да нам пренесе језичку слојевитост и дух оригиналног текста, и овдашњи читаоци могу чути снажне одјеке срца главног јунака овог чудесног дела.
Њега је, како истиче у једном интервјуу, аутор стварао у жељи да исприча причу о човеку који је спреман на вечни завет и подношење велике жртве којом је осенчен свакодневни живот, насупрот неподношљивом култу видљивог и једнократног успеха који је овладао читавим савременим светом. Животопис јунака који је током овоземаљског бивствовања променио четири имена и доживео исто толико метаморфоза, и симболично је подељен у четири целине чија поглавља су означена староруским словима са нумеричком вредношћу. У Књизи познања описано је стасавање дечака Арсенија, који детињство проводи уз деду Христофора, проничући у тајне писмености и моћ лековитих трава. У сталној борби са епидемијама и другим бољкама од којих су страдали његови сународници, Арсеније помаже оболелима својом вером, веома рано спознајући да лекарство бива делотворно само уз Божју помоћ. Иако је постао надалеко чувени видар, не успева да избави од смрти своју невенчану жену која умире на порођају и њиховог првенца. Следећи савет мудрог старца из оближњег манастира, Арсеније тада читаво своје биће мучено кривицом и урушено болом предаје бесконачној љубави и молитви, остајући у животу тек да би искупио душу својих вољених. У Књизи одрицања, Књизи пута и Књизи мира, овај јунак, који има бројне претке у ликовима хагиографске литературе, истовремено преваљује два тегобна пута: онај од родног места до Јерусалима и натраг, и други, који је симболично успињање душе. То кретање по координати која спаја земљу и небо, захтева од њега најдубље преображаје: травар Арсеније се одриче света и постаје јуродиви Устин, који је у монаштву назван Амвросије, да би на концу примио велику схиму и постао испосник Лавр.
Богат историјским и књижевним реминисценцијама, које су неретко средство снажне ироније, написан живим и топлим приповедачким гласом, роман Лавр успоставља дубоку везу између човека из XV века и растројеног људског бића које тумара кроз искушења савременог доба. На последњим страницама, ововремени, раситњени и раслабљени човек налази утеху у мислима старца Инокентија да у сваком том камичку на који смо раздробљени мора постојати оно најважније: тежња ка ономе који нас гледа из далека и нетремице. Јер једино Свемилостиви има моћ да све каменчиће окупи и обухвати својим погледом. Та силна Божја благодат и љубав човека према човеку, јесу нам једина утеха. Можда је управо та моћ текста да утеши дубоко несрећно биће, да му укаже да светлост није сасвим згасла, управо оно изузетно, оно окрепљујуће, што је савремени читалац пронашао на страницама овог романа.
Оливера Недељковић