Прослављени хрватски књижевник Миљенко Јерговић (1966) аутор је неких од најзначајнијих романа у новијој историји хрватске књижевности : Мама Леоне (2005), Buick Rivera(2006), Ruta Tannenbaum (2007), Двори од ораха (2008), Отац (2010), Роман о Корини (2010).
Радња романа Отац, везана је за компликован и за живота неразрешен однос писца са чувеним сарајевским лекаром, према коме није у раном детињству осећао блискост, као ни касније у младости. Дете разведених родитеља, одрасло у окружењу социјалистичке Југославије, прогоњено сазнањем да су очеви преци подржавали усташке злочине, писац не успева да оствари ни контакт са оцем, кога криви за одсуство истинске блискости и пажње, а не успева ни у младости да нађе оправдање за националну мржњу и злочиначка опредељења очеве породице.
Лирски описи њихових повремених дружења и првих разговора о животу формирају Јерговића као личност која сматра да је отац фигура која није довољно емотивно присутна у његовом одрастању, а због породичне историје писац израста у жестоког противника било какве националне и етничке мржње, стидећи се предака који су окрвавили руке.
Роман представља праву дубоко интимну исповест и надасве топао и нежан опис прожет неком врстом кајања због неприхватања и осуде очевих поступака, врсту личне терапије кроз коју Јерговић исповеда најскривеније и најосетљивије тајне породичних односа, покушавајући да разуме очев живот у светлу како породичног, тако и политичко идеолошког окружења у коме је живео.
Кроз читав роман пролама се историја социјалистичке Југославије, са свим њеним заблудама, лажима, лажним благостањем, аветима прошлости које ће довести до нових крвопролића. На моменте болно искрен, суров и туробан, Јерговић нам детаљно открива шта је све довело до крвавог распада и због чега је тај привидни мир био толико језовит у својој притајеној мржњи и тихом планирању будуће пропасти. У овој исповести која подсећа на тражење опроштаја, видимо да Јерговић по први пут осећа стварни губитак, тражећи кроз очеву биографију оправдање за својевољно удаљавање од њега.
Душица Брковић