У својој запаженој едицији Таласи, издавачка кућа Лагуна већ неколико година објављује тематске изборе савремене светске приче. Сваки од од њих представља изузетну колекцију, пружајући истински ужитак оним читаоцима који у сажетим формама виде врхунац приповедне уметности. Као шеста књига у поменутој едицији, прошле године се појавила књига Тањир пун речи, уз чији наслов стоји одредница приче о браку и породици. Њен приређивач је књижевница Љубица Арсић, која је и овом приликом потврдила изврсно познавање жанра који и сама успешно негује у свом стваралаштву, задовољивши приликом oвог избора високе естетске критеријуме. Највећа вредност ове књиге свакако је њен откривалачки значај. Наиме, међу 37 изабраних прича, уз остварења врхунских мајстора приповедања, као што су Херман Хесе, О. Хенри, Људмила Улицка, Владимир Набоков, Албер Ками, Богумил Храбал, Бруно Шулц, Јехуда Амихај, Рејмонд Карвер, Хорхе Луис Борхес и Луиђи Пирандело, налазе се и приче оних ствaралаца које можда не познају чак ни читаоци добро упућени у токове светске саверемене књижевности. Стога је ова књига прави позив на ново или макар помније читање опуса оних писаца чије дело смо већ упознали, али и сасвим добар повод да на полицама библиотека или у пожутелим свескама књижевних часописа потражимо остварења оних приповедача које смо, ишчитавајући ове странице о браку и породици, први пут запазили.
Јер, иако Тањир пун речи превасходно чине камерне и интимне приче о породицама које су срећне на исти и онима које су несрећне свака на свој начин, већина заступљених аутора поставља питања и покушава да предочи одговоре на суштинска питања људске егзистенције: на човекову непрестану потребу да воли и буде окружен вољенима, али и ону његову нагонску потребу да се осами и удаљи од свих. Блискост двеју особа, заклињање на вечну љубав која временом чили, али и бракови склопљени из посве практичних разлога, супружништво без љубави, али и без мржње, жудња за породом, издаја и превара, противуречни односи између генерација, жеља да се заувек остане у породичном окриљу, али и она друга, једнаке јачине, која нас одводи из сигурности и заклона, само су неке од тема које у својим остварењима осветљавају мајстори савремене светске приче. Оно што при том светлу видимо, неретко подсећа на све што смо заправо у стварности и сами видели или преживели.
Стога, прочитати макар једну од ових прича на дан, не значи само задовољити глад за књижевношћу која у себи чува наше покушаје да разумемо свет који чинимо и који нас чини. Може нам се десити да накратко умине чак и неки наш дубоки бол. Вреди покушати.
Оливера Недељковић