“Обала спаса“ је први роман Американке Лизе Шенон, за који она на почетку дела каже “Ово је истинита прича. О Конгу, земљи растрзаној ратовима и сукобима екстремних група. Сви догађаји описани у овој књизи истинити су, највећи део забележен је и камером.“ Прецизни, детаљни и сугестивни описи трагичних догађаја у Африци, крајем двадесетог и почетком 21. века, наводе читаоца на питање: “Да ли је могуће да се и у овом часу негде на Земљи тако нешто дешава..?! “
Лиза Шенон је, како сазнајемо из романа, образована и успешна сувласница компаније за продукцију фотографија, на прагу тридесетих година, али и удаје, и коначног осварења правог америчког сна о успеху и лагодном животу. Њен спокој и радост помути губитак оца, који тешко преживљава, и који оставља пукотину на души. Губитак замагљује спокојно и идеално виђење будућности, а истовремено изоштрава способност саосећања и учи је размишљању о другима. У таквом расположењу, 2005. године гледајући култни амерички шоу програм Опре Винфри, Лиза види прилог о Конгу, земљи у којој су политички сукоби и војне репресије довели локално становништво на ивицу опстанка. Читав народ је у опасности да нестане, умирући од глади, болести и повреда које им на најсуровији начин наносе војници Интерахумвеа-Демократских ослободилачких снага Руанде. Посебној репресији изложене су обесправљене, сакаћене и на најгоре начине мучене жене, а оне одгајају децу, која су истој или горој ситуацији, јер остају на улици, без игде икога.
У том тренутку Лиза занемарује своје размажене потребе, и схвата да мора на било који начин помоћи тим женама. Застрашена је сазнањем да оне и не знају да на свету постоје благодети које су њој и другим припадницама цивилизованог друштва уобичајене, посебно право да живи без страха за своју безбедност.
Тако почиње њена борба, у коју креће користећи све савремене могућности: телефоне, рачунаре, Интернет, али и своја познанства са људима одређеног друштвеног статуса који могу да помогну. Организује маратон “За жене Африке“, како би прикупила финансијска средства, неуморно пише писма која преко разних организација стижу до Конга и носе једино светло у мрачне и измучене женске животе. Када отпутује у Конго, доживљава страшна и непоновљива искуства, плаче када је не виде, а из осећања немоћи, поново се рађа снага да помаже и даље. Оснивач је удружења “Жене женама“, али и преко друштвених мрежа окупља све који желе да помогну. И неуморна је, у борби за сваку жену и дете у Конгу.
Свако од нас ће ову књигу, али и осећања која изазива, доживети на свој начин, али је сигурно да ћемо пожелети да више доброте поклонимо другима.
Дубравка Илић