Ако су породица, пријатељи и поштоваоци мерило човекове остварености, онда је гимназијски професор Љубомир Радивојевић, широј чаршији и ђацима познат под надимком Шаја, прави богаташ. Јер одавно нека књига није побудила такво интересовање у Чачку као невелика сећања професора математике и кошаркаша Шаје, спакована на 142 стране под насловом „Гарсон је имао душу“ – најпре као рођендански поклон који су приредили пријатељи на „Желу“ 14. јануара, а потом на промоцији 3. фебруара у организацији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“.
Двадесет три „Животне приче“ и пет „Ратних ожиљака“, уз утиске пријатеља који су читали рукопис, чини ову књигу својеврсним сведочанством чачанске вароши и житеља друге половине прошлог века. Приче професора с душом, који је књигу-првенац објавио у 80. години, на најлепши начин су уткане у завичајни миље изложбе „Штампана реч 2011“, која је отворена у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ под мотом „Само написана реч остаје“. Аутор, учесници и пријатељи учинили су овај завичајни матине, који је почео у 13 часова по хладном и снежном зимском дану, правим празником. О књизи су говорили рецензет мр Јелена Ковачевић, проф. др Светислав Марковић, који је заслужан што је рукопис угледао светлост дана, и Радован М. Маринковић, новинар и публициста, приче је читао Слободан Николић, а за музику побринули су се Дуде Лукић и Димитрије Илић, Шајин колега из Гимназије. У публици су били животна сапутница Рада, синови Павле и Миодраг, родбина, бивши директор Гимназије Владимир Поповић, звани „Вапа“, др Љубиша Дмитровић, пријатељ по кошарци са легендом југословенске кошарке Радмилом Мишовићем, колеге Душица, Боба и Ацо Стефановић, Мића Лукић, бивши градоначелници Родољуб Петровић и Милош Урошевић, али и актуелни председник Скупштине града Вељко Неговановић, комшија Добривоје Благојевић, др Гордана Ниџовић и Мира Херцог и многи други за које се тражила столица више.
Гарсон, лик по коме ова књига сећања носи име, друг је из детињства професора Шаје, Влада Матовић, за кога га вежу најлепше успомене и искрено пријатељство. Читаоци неће одолети и потресној причи о мајци Велики, или „Материце 1941“, у којој говори о брату Павлу који је остао у хладној норвешкој земљи, за којим је остала вечна жал што нико никада није отишао да нађе гроб. У „Првој фуруни“ записано је сећање на зета пекара Милана Смиљанића и многе друге, а своје место има и пас Цезар.
Хронику једног живота и времена које бледи, допуњавају фотографије породице и пријатеља, одговори драгих другова Пурише Ђорђевића, Ранка Симовића, Цала Керковића и других, професору Шаји важних личности. Део те „душе“ удахнуће свако ко познаје Љубомира Радивојевића, коме се после професионалних и спортских успеха, десио и књижевни. Књига „Гарсон је имао душу“ штампана је од скромне пензије брачног пара Радивојевић за пријатеље и незаборав, и уз посвету аутора, дели се ових хладних дана у Чачку да загреје сећања и пробуди спаваче.
