„Зашто волим висине? – пита се ауторка.
„Зато што тамо станују брда изнад облака.
Ниједно путовање није тако опојно као пењање ка тим висинама.
Када стигнем до њих, простор између неба и земље се смањује“.
Ретки су глумци који имају изражену потребу за писањем те Страст за летењем, књижевни првенац Ружице Сокић (Београд, 1934), посвећен сенима њене мајке, потврђује да и после смрти „остаје сећање, наставак дружења са успоменом на пријатеље“. Њен животни кредо је да су све душе живе и да је овоземаљско напуштање само прелазак из једног у други угао исте одаје. После повреде на скијању у Аустрији и немогућности физичког кретања, Ружица Сокић у Кањижи разиграва свој духовни немир и, без намере да постане писац., овековечава себе као списатељицу. Сећање на детињство је лајтмотив свих њених промишљања који осликавају једну богату и плодотворну полувековну каријеру. Лечила је сломљени кук, а излечила је душу. Неспорно, из патње се рађа уметност, из среће ретко.
Богато уметничко искуство и страст за летењем у страху од заборава, изнедрили су ово аутентично бекство из реалног живота. Ауторка преузима модел Борислава Михаиловића Михиза (о коме и сама пише) и његове двотомне Аутобиографије о другима, а међу тим „другима“ – све сама креативна аристократија: Александар Поповић, Мира Траиловић, Муци Драшкић, Бата Стојковић, Цица Перовић, Ксенија Јовановић, Бранко Плеша, Гордана Косановиоћ, Зоран Радмиловић, Милош Жутић, Данило Киш, Лив Улман, Бела Ахмадуљина, Неда Спасојевић, Милутин Бутковић, Ђуза Стојиљковић, Предраг Ејдус…
Ружица Сокић у облику затајеног наратора прича истините и занимљиве позоришне и животне приче о једној епохи, од успомена из раног детињства тј. од времена сиромаштва и преживљавања за време и после Другог светског рата, до почетка 21. века, с посебним освртом на године успона Атељеа 212. У свом „златном добу“ у коме је она једна од средишњих фигура, Атеље 212 је, како пише Мухарем Первић у предговору ове књиге (Позориште пише романе), више од позоришта: „ Атеље, и људи у њему и око њега, заједно са Битефом, обликују не само један нови позоришни стил, језик и сензибилитет, већ, шире гледано, отврају врата и прозоре новим позоришним тенденцијама…“. А Весна Крчмар пишући о овој романсираној историји у поговору Дописано на крају.., записује: „Тешко је разлучити где почиње позориште, и престаје живот, или обрнуто“.
Ова својеврсна енциклопедија српске културне сцене је обогаћена црно-белим фотографијама ауторкиних пријатеља и колега, али и других личности из јавног живота.
Иза Ружице Сокић су четири деценије успешне позоришне и филмске каријере. Значајне позоришне улоге: Глорија, Милева, Госпава, Бароница Штетен, Лудмила, Мир-Јам, Жута, Јулија Варади, Патриција, Валерија, Хана, Хелена, Шарлота, Мег, Мага, Жанка…
За позоришни рад награђена је са две Стеријине награде, Седмојулском наградом за животно дело, „Ћураном“, „Златном колајном“, „Јоакимом Вујићем“, „Златним медаљоном“ и наградама „Љубиша Јовановић“ и „Жанка Стокић“.
„Сви ми летимо, а поготово су глумци склони некад да полете, некад и да падну, али углавном преживе. Страст за летењем је страст за неким другим светом који је лепши од оног који сада живимо“, рекла је Ружица Сокић на једној од бројних промоција своје књиге која је за кратко време постала прави хит не само у Србији и региону, већ и српској дијаспори захваљујући могућностима онлајн куповине.
Милица БАКОВИЋ