У биографији Иве Андрића 30.септембар 1911.године уписан је златним словима. Равно пре једног века у „Босанској вили“, на страни 276. у броју 18. који је штампан 30.септембра у Сарајеву, објављена је прва песма Иве Андрића „У сумрак“. Са овом песмом Андрић је „ушао“ у српску књижевност, а ове године обележава се сто година књижевног рада и пола века од добијања Нобелове награде нашег јединог нобеловца.
Поводом ових јубилеја Издавачки центар Матице српске у Новом Саду објавио је Библиографију о Иви Андрићу у којој је пописано више од 15.631 јединица грађе о овом великану писане речи. Капиталну Библиограију међу првима је на поклон добила Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ , која је 29.септембра, уочи Андрићевог песничког крштења, организовала промоцију Антологијске едиције „Десет векова српске књижевности“ у којој је Иво Андрић заступљен са три књиге.
На овај Андрићев „судњи дан“ присутне на промоцији, подсетио је академик Миро Вуксановић, уредник едиције .
У сумрак
У сумрак пјевају дјевојке. Њини су гласови меки и дахну свјежином цвијећа и љубави. Њина је пјесма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лијепо. Она подсјећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.
Као румене латице засипају ме гласови. Пјевају дјевојке. Пјевају лијепо. То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога што проживих у љубави и заносу. Оне пјевају, у сутон, као срећа моја да ми рупцем маше.
Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа