Владислав Петковић Дис – Тамница

Владислав Петковић Дис рођен је у селу Заблаћу код Чачка 27. фебруара 1880. године по старом, односно 10. марта према јулијанском календару. Владислав је девето од тринаесшоро деце Димитрија и Марије Петковић, и једино дете рођено у Заблаћу где Димитрије од 1861. године, па до смрти 1893. држи механу. Петковићи су живели у Палилулском сокаку у Чачку где су рођена друга деца.

Владислав Петковић завршио је полугимназију у Чачку школске 1896/1897. године, а седми и осми разред у гимназији „Доситеј Обрадовић“ у Зајечару, где  мује брат Радослав постављен за подофицира у 12. пешадијском пуку. Дис два пута безуспешно иокушава да 1900. и 1901. положи матуруу Зајечару. Почетком 20. века обрео се у Београду, где ради на трошарини. Смрт најпре оца, а потом мајке Марије (1901) и брата Михаила (1905), означиле су материјално посрнуће породице, које ће Диса пратити кроз живош „где је пао и он“.

Прву песму „Идила“ Дис је објавио 1.јула 1903. године у „Српском књижевном гласнику“. Потписује је псеудонимом – Dis. Објављује потом у „Делу, „Националној ревији“, „Звезди“, a 1904/05. са Симом Пандуровићем уређује „Књижевну недељу“. Следеће године накратко ради у суду у Ваљеву, а песме објављује у „Босанској вили“ и другим часописима.

Без посла и сталних примања, Дис се пријављује министарству просвете и тражи постављење у школи. Прво запослење Владислава Петковића је у селу Прлити код Зајечара, где 16. септембра 1906. године добија посао привременог учитеља. У Прлитли Дис остаје cве до фебруара 1908. године када због болести тражи, и добија, једногодишње одсуство. Дис се враћа у Београд да се лечи, али већ у октобру тражи поново место у некој школи – распоређен је у село Мелницу у пожаревачком округу. Лоше оцене школских надзорника приморале су Диса да у мају 1909. године поднесе оставку на учитељску службу, која је одмах прихваћена.

У Дисовом животу преломнаје 1911. година: објављује прву књигу песама „Утопљене душе“ коју потписује псеудонимом – Dis, упознаје Христину Тинку Павловић са којом се венчава 7. септембра у цркви Светог Марка у Београду, а Јован Скерлић, тада најутицајнија фигура српске књижевне критике, изриче негативан суд о Дисовој поезији и „болестима модернизма“, што ће постати опште место у српској књижевносши и сенка која шрајно прати Дисову иоезију.

Инспирисан победама Србије у балканским ратовима, Владислав Петковић Dis објављује 1913. године другу књигу „Ми чекамо цара“. Збирка од 16 песама посвећена је престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Наредне године у ауторском издању поново је штампана ова збирка песама.

На личну молбу Диса, Врховна команда га поставља у октобру 1914. године за ратног извештача у Браничевском округу где остаје до јесени 1915. када се са српском војском повлачи преко врлети Албаније. Са Крфа у јануару 1916. Дис одлази у Француску, борави у избегличкој колонији у Пти Далу, Паризу, Ници, Марсеју, одакле у мају 1917. креће поново на Крф. У зору 17. маја (29. мај по новом календару) торпедованје брод „Италија“ на комеје путоeao. Обласне службе после неколико дана пронашле су тело у чијем оделу су биле само наочаре и драхма и по. Дис је на путу „међу cвоје остао заувек у Плавој гробници Јонског мора.

Тако се завршио живот песника којије певао „са очима изван сваког зла“.

Vladislav Petkovic Dis – Tamnica

 

ТАМНИЦА

To је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
To је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. He беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв сгруји и тече,
И да носим облик што се мирно мења
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к’о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал’ бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к’о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
K’o једина песма, једино откриће
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина.
И очију што их види моја снага.