Vladislav Petkovic Dis – Jutarnja idila
ЈУТАРЊА ИДИЛА
+ Михаилу Петковићу, моме брату
Имао сам и ја веселих часова,
Није мени увек било као сада;
Имао сам и ја сате без болова,
Осмејака ведрих и радости, мада
To је давно било… На груди сам руке
Прекрстио своје. Гледам како тама,
Нечујно и тихо, не правећи звуке,
По зиду се пење у чудним сликама:
K’o љубавна чежња, као туга знана
Преко мртве драге, преко гроба ледног;
И насупрот тами из ранијих дана,
Јавља ми се слика срећног јутра једног.
Устао сам рано, преко обичаја;
Отворио прозор. Изгледаше као
У природи да је било окршаја
Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао.
Неба нигде нема. Можда је пропало.
Елементи страсти негде се још боре.
Можда је и сунце ропства нам допало.
Знам, тог јутра земљи није било зоре.
Облици се сиви уплашено нагли
Испред мога ока, и као да моле
За помоћ, спасење њима, киши, магли,
Од нечије руке што их тера доле.
Нагло одох к њима. Тамо видех како
Залазе сва бића, и пропаст их носи;
Видех да се гаси и светлост и пак’о,
Неку мутну утвар да маше и коси.
У тренутку једном не знам шта се деси….
Када се пробудих, удараху звона,
Уз очајни ропац умираху греси,
Купљени животом: то мре васиона,
Земља, њено време. Умираху боје,
С њима душе људи и гробови њини:
Сазреваху звезде, ал’ да их опоје
He остаде нико, ни ноћ у црнини.
И неста планета и животу трага;
Изумире и смрт. Више нема људи;
Са мене се поче да откида снага,
Сви удови, редом, и поглед што блуди.
Мину све што беше, хтеде бити икад.
Тама се увуче у идеју снова:
Раскошније смрти нисам глед’о никад.
Имао сам и ја веселих часова.