Богат програм овогодишње манифестације „Штампана реч 2024” завршен је у четвртак, 27. фебруара промоцијом најновијег романа Миће Миловановића „Хитлерова деца”. Ово је прича о политичко-идеолошком пројекту нацистичке Немачке под називом „Лебенсборн” чија је сврха била да Трећем рајху обезбеди супериорно потомство и нову војску. Позване су младе, здраве Немице, али и друге „аријевке” да из „диригованих љубави” са елитним официрима СС-а роде децу. Младим „љубавницима” било је строго забрањено да откривају свој идентитет, као и да полажу било какво право на новорођенчад. Историјски извори кажу да се на овакав начин родило неколико десетина хиљада „Хитлерових беба” и да је одзив девојака био изван свих очекивања. У наведеном историјском контексту, Мића Миловановић испреда романескну причу о Хелги и Гинтеру који су се заљубили, прекорачивши строго правило и урадивши једину ствар коју нису смели.

О историјској основи и поетици романа говорила је Александра Мишић, проф. српског језика и књижевности и завичајна ауторка. Она је казала да је роман заправо прича о великој љубави која опстаје у вртлогу историјских догађања. Идеја да љубав надраста свако зло и да је само она вечна може се наћи у романима Миће Миловановића веома често. Она је издвојила мотиве које аутор вишеструко користи у својим делима – бесмисао рата, жртвовање за друге, утицај фатума, тј. судбине на развој догађаја, страдање итд.

„Човек страда и то страдање је каткад неминовно. Не страда сам, повуче и друге у тај понор. То су колатералне жртве, невине, али блиске протагонистима и стога морају да буду жртвоване. У романима Миће Миловановића страдања су велика, библијска. Људи болују, пате, умиру и он говори да је људска патња у складу са снагом једног човека. Само јаки могу изнети дубину страдања, слаби пропадају”, казала је Мишић. Она је додала да у жртвовању за друге, у помагању другима, човек може доживети прочишћење. Такође, и читаоци Миловановићевог опуса могу доживети катарзу попут „древног гледаоца у античком позоришту након што је после одгледане трагедије пошао кући, који има осећање да живот вреди, да вреди борба, да није лако ухватити се са проблемима у коштац, али да увек може бити горе ако се препустимо и не прихватимо ту борбу.”

Завичајни аутор Мића Миловановић добитник је многих књижевних награда, а његови романи су у врху листе најчитанијих у чачанској Библиотеци. До сада је објавио осам романа, три збирке песама и једну хронику села. За свој последњи роман дуго је сакупљао грађу, а тема коју је одабрао није била раније обрађивана у нашој књижевности.

Аутор се осврнуо на процес стварања романа и на однос историјске потке и стваралачке имагинације. „Сваки писац настоји да створи јаку материјалну базу. Историјска грађа је темељ – документаран и аутентичан. Оно што је ту моје је уметничка надградња”, казао је Миловановић додавши да су у текст романа интегрисана 24 оригинална писма младих Немица које су између 1933. и 1945. године опијене идеологијом нацизма писале фиреру нудећи му своју љубав. Иначе, око осам хиљада таквих писама је пронађено после Другог светског рата.

У ову тему публику је увео библиотекар Никола Пеулић који је водио програм, одломке је читала Наталија Богдановић, а у музичком делу учествовали су Александар Поповић (клавир), Милица Вучковић (виолина) и Саша Смрекић (хармоника).