Након „Кафе код Шекспира” чачанска публика имала је прилику да попије и „Апсинт са Лотреком” и прошета светским градовима, квартовима и улицама у којима су свој траг оставили бројни уметници и необични људи. Представљање нове књиге путописних есеја Сање Домазет које је одржано у Градској библиотеци Чачак у уторак, 15. октобра отворило је врата Кафкине, Набокове, Лотрекове, Хемингвејеве, Маркесове, Далијеве куће, као и домова Милеве Марић, Саве Шумановића и многих других. А поред ауторке, о публикацији говорила је и Гордана Милосављевић Стојановић, уредник издања.
Књига „Апсинт са Лотреком” настала је као производ жеље читалаца и издавача, а осим публике добро ју је оценила и критика. Ова публикација у издању „Службеног гласника” награђена је признањем „Григорије Божовић”, а обухвата неиспричане приче о великим ствараоцима и њиховим кућама, амбијентима, предметима и људима који су их окруживали и који су сада литерарно оживљени. Цитирајући речи Исидоре Секулић да је „језик кућа у којој живимо” Гордана Милосављевић Стојановић истакла је језичку раскош Сањиног дела и нагласила да је захваљујући иновативној форми текст пријемчив и младој генерацији. „Савременом читаоцу важан је сазнајни доживљај, а у овој литератури се само не ужива, већ се из ње може доста и научити о духовним дамарима писаца, сликара, композитора и о њиховом времену”, казала је она.
Лутајући градовима без мапе, како каже ауторка, свака кућа коју је посетила ју је разуверила и изненадила. Ушавши у Кафкин дом у Прагу спознала је како једно писмо отвара читав његов живот, док Хемингвејева кућа на Куби и данас изгледа као да је ватра на крају света – блага, топла, бескрајно далека. Како она описује, невероватно је доживети Венецију са прозора стана Пеги Гугенхајм или ући у собу Саве Шумановића у Шиду и погледати његове четкице, боје и старински намештај једне префињене породице. У књизи се може сазнати да ли Шпанија још увек има ту болну, продорну моћ да „прогори рупу у нашем срцу”, каква је магнетна ћутљивост звекета драгуља Фриде Кало, може се завирити у град светлости и докучити ледено блаженство младости Габријела Гарсије Маркеса. Или, на пример, прочитати како су изгледали сусрети пријатеља и сликара Лотрека и Ван Гога које везују патња и траума, те су чувени уметници „заједно пили отровно зелену лаву апсинта”.
Вече је заокружено одломком који је посвећен књижевнику Владимиру Набокову и мишљу да књиге хране вечито радознало дете у нама. Програм који је публику посредством књижевности повео на путовање кроз свет уметности, историје и инспирације, водила је библиотекар Биљана Раичић.