Поводом 90 година од Миљковићевог рођења у четвртак, 25. априла, у Градској библиотеци Чачак, програмом „У капи мастила” отворена je изложба „Бранко Миљковић – писма и посвете из заоставштине”. Поставка је део спомен-собе коју баштини Народни музеј у Нишу, а њен аутор Јелена Богдановић (кустос) представила је чачанској публици концепцију и експонате који употпуњују биографски портрет песника, али и осликавају књижевни и социјални амбијент шездесетих година XX века.
Поставка којом Музеј први пут представља део Миљковићеве заоставштине у завичају Владислава Петковића Диса и то у оквиру његовог 61. Пролећа, састоји се од плаката, али и предмета, фотографија, аутографа и књига које су припадале песнику. А целокупну заоставштину коју чини преко 1600 предмета овом Музеју поклонила је његова породица. С обзиром на то да изложба обухвата велики број писама, ауторка Јелена Богдановић истакла је као важну чињеницу то да су сви кореспонденти временом потврђени песници, попут Весне Перун, Милована Данојлића, Драгана Колунџије и др. Док, додатну ексклузивност дају писмо и три дописне карте упућене Миљковићевој гимназијској љубави Љиљани Илић.
О песницима опијеним поезијом – Дису и Миљковићу, из чијих се поетика ишчитава читав низ мотивских сагласности, а које повезује и прерана, у стиховима профетски наговештена, смрт, у оба случаја неоуобичајена и неразјашњена, говорила је библиотекар Оливера Недељковић. „Обојица су умрла, али и живела на начин који је инспирисао савремене српске прозаисте да створе упечатљиве књижевне ликове, а кроз популарну културу, нарочито музику, до данашњих дана, поједини стихови, па читаве и песме допрле су и до оних који нису посвећени читаоци поезије. Ипак, поезија је, за обојицу, била њихов прави, једини живот, јер, да се подсетимо Миљковићевих понорних речи, постоји један једини егзистенцијални критеријум за поезију: песма је добра ако је песник излишан.” А да спрега двојице песника није истицана само у обимној књижевној критици о њима, казује и податак да је у интервјуу за НИН, сам Миљковић, опчињен мотивом мртве драге, као најлепше песме написане на српском језику издвојио „Santa Maria della Salute” Лазе Костића и Дисову „Можда спава”.
Напослетку, уз жељу да се читаоци врате поезији и послушају поруку која је била исписана на плакатима с којима је једног јутра изненада освануо Загреб – „Читајте Миљковића” – јер се у стиховима налази до тада непрепозната лепота и неоткривени смисао, изложба је и званично отворена.
Програм „У капи мастила” био је прилика да се замисли над стиховима снажне имагинације и мисаоности принца поезије у интерпретацији гимназијалца Луке Дмитровића. Док су, Ђорђе Вујанић и Огњен Тишма, ученици Музичке школе „Др Војислав Вучковић” и професори Александар Поповић и Ивана Пајовић, употпунили ову свечаност уз звуке кларинета и клавира. Публика има прилику да да свој суд о поставци до краја маја.