Својеврсна радионица везана за представу „Крајпуташи – Плава линија животаˮ одржана је у Великој сали чачанске Библиотеке у понедељак, 21. августа. Овај комад, инспирисан текстом Бранка В. Радичевића, за мање од десет дана, 31. августа, биће изведен у Амфитетару у Овчар Бањи. Припрема га редитељски и глумачки тим на челу са Ружицом Ањом Тадић, глумцима Љубивојем Тадићем, Јеленом Тјапкин и Мартом Микић, док је за музички део задужен перкусиониста Александар Алемпијевић. Градска библиотека Чачак је организатор представе, с обзиром на то да је на много начина повезана са ликом и делом Бранка В. Радичевића. Круна те нераскидиве везе биће отварање драгоцене библиотеке-целине овог врсног човека, чији је легатар постала чачанска Библиотека зарад трајног очувања, заштите и доступности и даљег проучавања свестраног и обимног Бранковог ствaралаштва. И Легат и представа су важан програмски сегмент Националне престонице културе и пројекта „Чачанска роднаˮ.
Инспирисани Радичевићевим истраживањем богатог наслеђа овог краја, пре свега спомен-обележја које је он назвао крајпуташима и тиме створио још једну у низу кованица којима је богатио српски језик, уметници су желели да се кроз разговор са грађанима упознају са њиховим искуствима везаним за човека антејске снаге за кога је завичај био највиша тачка света. Сви који су се обрели на овој радионици имали су своју улогу, заправо казали су на шта њих асоцира то посебно споменичко обележје или уопштени утисак о Бранку, његовом животу, раду, познанству са њим или пак причама које су сазнали од рођака, пријатеља. Током разговора могле су се чути несвакидашње, потресне речи, звуци камена и молитвеног уздаха, али и духовите досетке које су и те како обојиле и Бранков живот.
Осим о овом знаменитом завичајцу било је речи и о Чачанину Богићу Рисимовићу, уметнику, академском сликару који је друговао са Бранком од 50-их година 20. века, па до краја живота. Наследници Рисима су поделили сећања на свог ујака, али и на утицај тог великог пријатељства на његово сликарство. Наиме, 1952. године су обојица живела и радила у Сарајеву и ту почиње прича о инспирацији и споменицима, крајпуташима који убрзо проналазе место као главни мотив на Рисимовом платну и тада настаје слика „Помен војникуˮ. Касније Рисимовић интензивно посећује Драгачево и на крајпуташима проналази симболе који ће постати иконографски образац за његово сликарство, али и свеукупно стваралаштво, имајући у виду да је он, између осталог, успешно писао и поезију.
Бранко ће на поклон од уметника Рисима добити платно настало 1952. у Сарајеву и друга вредна сликарска дела. И тако се на радионици сазнало да ће библиотека-целина Бранка В. Радичевића која обухвата и 3.000 књига, мноштво рукописа, фотографија, намештај, бити обогаћена и са око 40 других уметничких предмета и слика међу којима је и „Помен војникуˮ. Та слика је рестаурирана током 2023. и освежена стручним радом Бојане Дабић, конзерватора и рестауратора, у оквиру рада на припреми отварања Легата. На синоћњем окупљању и прикупљању усменог материјала за представу и њен коначни изведбени облик радионичари су имали прилику да виде ово вредно Рисимово дело.
Виђење о крајпуташима из стручног угла дала је Ивана Ћирјаковић, етнолог која саветима помаже у приреми комада, а причу је зачинио главни протагонист Љубивоје Тадић који је још пре четири деценије одиграо своју дипломску представу, монодраму „Крајпуташиˮ. Она је у пуном облику изведена више од 300 пута, а у измењеним формацијама имала је готово 1.000 извођења. Тадић је имао ту срећу и задовољство да је лично познавао Бранка В. Радичевића, пред њим играо представу у Чачку и како каже тог тренутка имао највећу трему у каријери. У редитељском и сценаријском концепту представа „Крајпуташи – Плава линија животаˮ ће се у много чему разликовати од његове дипломске. Ипак, са друге стране биће обојена истим мотивима, чувањем традиције, наслеђа, подсећања на то ко смо у бити, а притом не бежећи од коришћења и савременог израза – једном речју покушаће да достигне то „согласјеˮ коме је Бранко читавог живота тежио.