Весна КАПОР, Т Р И С А М О Ћ Е : или Мјесто недовршених ствари, (Београд: Српска књижевна задруга, 2010. – Савременик / Нова Серија, 110)
Прича је делимично аутобиографска. У време брзог протока информација, Весна Капор у једној крајње чудној Вароши са још необичнијим становницима, зауставља време. Нема одјека спољашњег света.
Варош ни на небу ни на земљи
[Последње поглавље – крај романа]
…(Главни актери покретања времена у њој били су од памтивијека: поп, учитењ и доктор. И понекад понеки генерал. У одсјечку времена који дотичемо кључ помјерања смисла замјенио је зупчанике. Тренутак камерне приче отворен је обрнутим редослиједом: Учитељица, Доктор и Млади Пан одиграли су представу. Генерал је био покретач потмулог брујања у збиљи, а поп је био већ онемоћао од небројених молитви и Бог је кроз лица других показао свој наум)
Како све ово знам? Како знам?
Некад сам дисала тамо…
… некад“.
Невесење – Београд, 1997. до 2007.
Књижевни првенац Весне Капор указује на један другачији, модернији глас савремене српске прозе која својом садржином и формом подсећа на традиционалну рефлексилно-поетску прозу. Неспорно, рефлексивност и поетичност су њено базично опредељење. Покретачка снага овог романа лежи у намери да се Време победи, тачније превазиђе. Управо стога, у роману нема личних, временских и топографских одредница што целу причу митологизира. „Варош“ је место које у цивилизацији живи ван цивилизације. Његове мештане не дотиче ни време ни простор, ни рат…Живе као слутња. Ничему се не радују, као да су уклети од црних облака и загушћене магле подно планине изнад Вароши… Рат је овде у подтексту, не зна се ко ратује и зашто?! Назире се кроз рањенике и губитнике који су, сасвим сигурно, неславни резултати свих ратова.
Централна фигура романа је Жена која, како пише Марко Крстић, „има нешто од станковићевских жена“ и кроз њен лик, аутор саопштава и приповедачеве ставове. Њена носталгија је заправо и проклетство јер породичну идилу не остварује у родној Вароши већ у туђини, у Швајцарској, са извесним Карлом (писац именује овај лик јер он не припада Вароши). И Жена, и Генерал, и Младић, и Доктор су личности које постоје у свести свих људи. Разлог њиховог неименовања треба потражити у идентитету колективног кода. Нико нема право на особеност.
Младић је ужлебљен између смрти свога оца погинулог на ратишту и незајажљиве жеље за мушком афирмацијом. Докторова судбина је константно гледање смрти у очи: лешеви, распаднута тела, крв… Али неузвраћена, тињајућа љубав је камен спотицања његовог постојања. Пријатељство, скоро античких размера, између Генерала, Песника (Младићевог оца) и њега је једина светла тачка.
За време најновијих ратова, Весна Капор као професор књижевности у средњој школи, дисала је животом Вароши у родном Невесињу и тада је написала први део романа Три самоће или Мјесто недовршених ствари који је подељен у 16 поглавља. Последње поглавље је симболично насловљено Варош ни на небу ни на земљи. Уводну белешку написао је Владимир Кецмановић, а поговор Ништа се не помера а све се догађа Марко Крстић. Мото њеног првенца је мисао Габријел Гарсије Маркеса (Сто година самоће): „Човјек није ниоткуда док му неко мртав не почива под земљом“.
Хтео или не, пажљиви читалац остаје у недоумици, да ли то постмодернизам полако одлази у књижевну историју?!
Милица БАКОВИЋ