Завршна свечаност 58. Дисовог пролећа одржана је у петак, 28. маја у Великој сали Библиотеке, а на њој су уручена признања овогодишњим добитницима награда. Манифестација са шест деценија дугом традицијом потврђује песнички квалитет лауреата, али и даје простор новим нараштајима који Дисово стваралаштво доживљавају као наслеђе од претка по поетском духу.
Овога маја када се навршава 110 година од објављивања прве збирке Владислава Петковића Диса „Утопљене душеˮ низ највећих песника наставља се именом лауреата Стевана Тонтића чија је лирика заслужила Дисову награду упркос евидентним променама у поетском изразу или можда баш захваљујући њима. Од младалачке зачуђености светом, преко резигнације и меланхолије условљене усвојеним трагичким искуством, до окретања погледа према висинама Тонтићев песнички глас увек је остао препознатљив и самосвојан, стоји између осталог у одлуци жирија, коју је образложио председник проф. др Михајло Пантић.
Пре него што је прочитао саопштење, проф. Пантић је указао на свеколики значај поезије и стваралаштва великих песника, као и на улогу културних посленика. „Тонтићева поезија почива на јаком опозиту између светог и профаног и како сам први пут видео ову нову зграду Библиотеке и прекорачио њен праг ја сам осетио како из простора профаности улазим у нешто свето. Свето је ово место и вечерас смо то сви на неки начин показали. Просто не знам шта ми је било боље, од изложбе, младих људи који су награђени, од ваших лица које посматрам, од чињенице да смо ово вече одлучили да проведемо овде искорачивши из простора у коме живимо и да направимо једну малу оазу, један енергетски резервоар у коме можемо да поделимо оно најбоље што свако има у себи”, казао је Пантић.
Потом су директор манифестације др Богдан Трифуновић и помоћник градоначелника Чачка Мирослав Петковић добитнику Стевану Тонтићу уручили повељу и новчани део Дисове награде. Надахнутом беседом лауреат је захвалио домаћину на одличној организацији и пажњи коју су указали свим гостима.
„Права поезија настаје изван сваког зла. У најтежим данима живота, у највећим искушењима током рата и егзила, често сам помишљао на те Дисове ријечи као на завјет незлобивог гледања и пјевања. Стога је јасно да сам веома почашћен додјелом Дисове награде. Хвала вам од срца”, рекао је Тонтић.
Није толико уобичајено да библиотеке откривају младе песничке таленте и обезбеђују будућност српској поезији, али Градска библиотека „Владислав Петковић Дисˮ управо то чини. Од 1979. године под окриљем Дисових свечаности, Библиотека расписује конкурс за рукопис за прву песничку збирку написану на српском језику. Ове године стигло је 45 рукописа на конкурс, а у име жирија др Соња Веселиновић (председник) је једногласну одлуку образложила, а Награда „Млади Дис” је припала Милици Росић из Лазаревца за рукопис „Задњи поглед у ретровизорˮ. Њој је плакету „Млади Дис” симболично уручио песник који промовише трајне људске вредности, а поезију уздиже на високи уметнички трон.
Промишљање о Дисовом песништву приказано је у есејима младих тумача. Награде за есеј првонаграђеном Стефану Младеновићу, другонаграђној Анђели Шимшић и трећенаграђеној Јовани Сувајџић је уручио директор манифестације, а члан жирија Александра Секулић је прочитала саопштење.
Филолог, преводилац, уредник књижевних часописа, песник др Драгица Ужарева је у надахнутом „Слову о поезији” говорила о моћи која припада овој уметности. На самом крају беседе је закључила: „Значајни су аналитички, критички и разноврсни научни приступи поезији, којима сам и сама склона; али важније је од свега песме писати, ако се за то већ има знања и дара и волети се с песмама које су други написали, позајмљујући им свој глас или их учећи наизуст. Зато слово о поезији радо мењам у поезије глас!”
Завршној свечаности је претходило отварање изложбе „Граница повучена посред срцаˮ аутора Биљане Раичић посвећене овогодишњем лауреату Стевану Тонтићу. На изложби пуној симбола у слици и речи говорили су др Марко Аврамовић, члан жирија за Дисову награду и ауторка, док је властитим стиховима програм обогатио награђени песник.
Током вечери у програму су учествовали и драмски уметник Љубивоје Тадић који је изванредном интерпретацијом дочарао квалитет Тонтићевих песама. А у музичком делу допринос су дале Ленка Вујанић и Софија Лазић, ученице друге године Средње музичке школе „Др Војислав Вучковић” уз клавирску сарадњу професора Владимира Ратковића.