Током више од 170 година традиције организоване бриге за књигу и читање у Чачку, од оснивања Друштва за читање српско-словенских новина 1848. године до данас, установа која се у различитим периодима звала читалиште, читаоница, књижница и библиотека променила је десетак адреса и простора.

Од црквене куће до Учитељског дома

У првим деценијама постојања, од 1860. до 1899. године, Читалиште је углавном било смештено у згради поред цркве, која се у сачуваним изворима најчешће именовала као „црквена кућаˮ. Могуће је да је седиште Читалишта било и у бившем епископском дому Никифора Максимовића (1788–1853) који је саграђен 1837. године на месту данашње Гимназије. Читалиште је 1899. добило нову управу састављену претежно од грађанских лица и према писању листа „Љубићˮ, преселило се у локал који се налазио у „парку код Моравеˮ. Простор парка код Мораве, у то време познат и као Манастирски парк, био је први јавни парк у Чачку формиран око 1890. године, а налазио се између данашњих улица Бате Јанковића и Моравске улице.

На новој адреси Читалиште се највероватније није дуго задржало и оно неће бити обновљено у тој форми, већ ће тек 1921. године бити формирана нова установа, Чачанска грађанска читаоница, као резултат рада удружења „Грађанска касинаˮ (угашено 1928). Следећа адреса био је новоизграђени Учитељски дом (отворен 1931), у којем је једну просторију 1934. године добила Уједињена књижница и читаоница, која је одлуком власти забрањена 1937. године. Обнављање рада Уједињене књижнице и читаонице уследило је 1939. године, али накратко, јер је Други светски рат довео до новог прекида у раду.

Простори и идеје након Другог светског рата

Библиотека је током седам деценија од 1946. до 2019. године користила најмање осам различитих објеката, локација и адреса у центру града: Луковића дућани у Улици Бате Јанковића (данас Жупана Страцимира) 1946–1950, биоскоп „Сутјескаˮ 1950–1957, књижара Јарослава Павловића (у некадашњој Улици Ђоке Поповића) 1957–1964, зграда „Касинеˮ 1964–1974, Дом културе 1974–2019, Хаџића или Вирерова кућа (Господар Јованова улица бр. 6) 1986–2019, зграде у Господар Јовановој улици, бр. 7–9, у периоду од краја 80-тих година XX века до 2004. године. Током овог периода јавност и доносиоци одлука разматрали су и друге могуће локације за установу, па су као решења предлагани Хотел Београд, хотел „Русијаˮ (налазио се на главном тргу), Школски центар Чачак (у Кужељевој улици), зграда Економске школе, као и одобрени, али никада реализовани пројекат зграде на паркингу поред Дома културе (усвојен 1972. године).

Педесетих година XX века јавност у Чачку често се бавила темом простора Библиотеке. Тако је „Чачански гласˮ 1954. и 1955. године више пута писао о предлогу да се зграда Хотела Београд претвори у Дом културе, у ком би била смештена Библиотека, Позориште, Народни универзитет у Чачку и друге културно-образовне организације. Своје ставове су у форми анкете остављали и грађани Чачка, који су са подељеним мишљењем гледали на овај предлог. У тексту Ђорђа Ковачевића „За квалитетнију разоноду људиˮ новине су 1956. године објавиле предлог Народном одбору општине Чачак да се Библиотека усели у просторије штампарије „Ослобођењеˮ, у Пиварској улици број 5. Почетком 1956. „Чачански гласˮ у тексту „Крајње је времеˮ коментарише о потреби решавања простора за Библиотеку, где се као могућа локација наводи незавршена зграда предузећа „Хидроградњаˮ у Улици Ђоке Поповића. Поново је „Чачански гласˮ 30. маја 1956. године у тексту „Сели се Градска библиотекаˮ писао о сељењу Библиотеке, овај пут у бивши хотел „Русијаˮ на Градском тргу. Иако је тада био урађен пројекат, обезбеђен кредит и донето решење о исељењу станара, до пресељења није дошло због противљења власника.

Од децембра 1956. управница установе постала је Надежда Вилимановић, запослена од 1953. у Градској књижници, која је ту дужност обављала наредних десет година, у периоду веома значајном за југословенско библиотекарство. Крајем 1956. године одлучено је да ће Књижница да се пресели из просторија са спрата „Сутјескеˮ у зграду некадашње књижаре Јарослава Павловића у Улици Ђоке Поповића бр. 1, у којој је до тада радила Санитарна инспекција. Ова зграда била је у улици која се налазила између данашњег Дома културе и некадашње кафане „Таковоˮ, водећи у правцу југозапада према хотелу „Београдˮ.

Убрзо након усељења и наставка рада Књижнице у Улици Ђоке Поповића 1957. године, „Чачански гласˮ је објавио текст о подизању Дома друштвених организација на Тргу устанка, у коме би биле обезбеђене просторије и за Библиотеку са читаоницом. Неколико година касније, 1961, исти лист извештава о важној одлуци о изградњи Спомен-дома културе на Тргу устанка, која ће трајно обележити културу Чачка и архитектуру најужег градског језгра: „Зграда би обухватала троугао простора између Трга народног устанка, улица Бате Јанковића и Ђоке Поповића и садашње дирекције ЖТП-а (раније „Хидроградњеˮ) и имала би пет спратова. Као што се зна, ту би били смештени Раднички универзитет, Народна библиотека, друштвене просторије и клубови, стручна удружења и новинска установа Чачански гласˮ. Данас знамо да је нешто другачија зграда Дома културе свечано отворена 29. новембра 1970. године. Важно је нагласити да усељење Библиотеке у нову зграду није ишло глатко, јер се средином 1970. године у штампи појавило питање смештаја макар Дечјег одељења Библиотеке у Дом културе. Ова идеја је актуелизована након што су одбачене претходне идеје усељења Библиотеке у зграду Школског центра (налазио се на адреси Кужељева 5) или у зграду Завода за запошљавање и Електродистрибуције (зграда на Градском тргу, где се налазио и „Чачански гласˮ). Библиотека се 1974. године, када је њен руководилац био Владислав Поповић (1973–1977), преселила из Дома ЈНА у Дом културе, у коме је користила приземље западног крила зграде до 2019. године.

Пројекат из 1972. године

Заједница културе са Саветом Библиотеке је 1972. године донела одлуку за изградњу новог објекта за смештај библиотечког центра за подручје Моравичког округа, који је Скупштина општине потврдила на свечаној седници 1. октобра те године. На основу одлуке о изградњи Библиотеке предузете су мере експропријације земљишта и зграда, урађен је пројекат и издвојен део средстава за почетак градње. Пројекат изградње нове зграде од 2.800 квадратних метара предвиђао је трошкове око 280.000.000 динара, без израде плана и обезбеђења локације. Средства је, највећим делом, требало обезбедити кроз самодопринос (0,8%, 170.000.000), од СИЗ-а културе 50.000.000 током пет година итд. Пројекат објекта са две зграде повезане наткривеним пролазом урадио је архитекта Михајло Митровић. Према пројекту у објекат је требало да се сместе поред Градске библиотеке (2.634 метара квадратних) Историјски архив (1.552 метара квадратних), Мала сцена за културне програме (1.689 метара) и комерцијални део са осам продавница, осам магацина и 32 канцеларије.

           Пројекат архитекте Михајла Митровица за зграду Библиотеке

Шест година након доношења одлуке о изградњи новог објекта Библиотеке и израде пројекта, у центру града обележен је почетак радова постављањем камена темељца 1. октобра 1978. године. На скромној церемонији која се догодила на паркингу поред Дома културе, на месту које је и данас видљиво, Ђорђе Радишић, секретар Републичке заједнице културе, положио је камен темељац нове Библиотеке, у присуству управника Љубомира Марковића (управник 1977–1992) и запослених установе. На камену темељцу који је постављен писало је Градска библиотека Милан-Бата Јанковић, по имену погинулог револуционара из Другог светског рата. Данас нема поузданих информација о судбини тог камена темељца.

С обзиром на то да се од полагања камена темељца нове Библиотеке није даље одмакло у реализацији овог обимног пројекта, постало је јасно да је потребно тражити додатна решења за простор установе. Скупштина општине Чачак на седници Већа удруженог рада, Већа месних заједница и Друштвено-политичког већа, одржаној 2. новембра 1984. године, разматрала је материјал „Делатности и потребе библиотеке и библиотекарства општине Чачакˮ. Закључци Скупштине завршавају се оценом питања простора Библиотеке у 1984. години, уз подршку иницијативи да се смештајни простор Библиотеке обезбеди адаптацијом Економске школе. Са тим у вези, препоручује се Центру усмереног образовања и васпитања „Чачакˮ максимално ангажовање на убрзању реализације плана рационализације средњег усмереног образовања, како би се што пре створили услови да се зграда Економске школе ослободи и употреби као смештајни простор Градске библиотеке.

Одлуком Скупштине општине Чачак од 2. новембра 1984. године било је предвиђено да се догради зграда Медицинске школе у Чачку, у коју је требало да се смести Економска школа, док би се Библиотека сместила у ослобођен простор зграде Економске школе. Ипак, ова одлука није могла да се реализује јер нису постојале техничке и урбанистичке могућности: „Једино и право решење је градња зграде за потребе Библиотеке на делу простора који је извлашћен (до Дома културе), у етапама, у периоду 1986–1990ˮ. Закључено је да изградња оволиког објекта није могућа за СИЗ културе, већ да се мора уврстити у петогодишњи Средњорочни план општине.

Збора радника Градске библиотеке у Чачку, по одржаној седници 1. октобра 1985. Године, упутио је захтев СИЗ-у културе општине Чачак 7. октобра 1985. године, за доделу адаптиране Хаџића куће Градској библиотеци, у који би установа „сместила део својих фондова и омогућила нормалан рад одређених одељења: Завичајног, Одељења листова и часописа и другоˮ. На седници СИЗ-а културе општине Чачак одржаној 4. априла 1986. године донета је одлука о привременој додели зграде на коришћење Градској библиотеци. Библиотека се обавезала да до 15. маја изврши усељење и опремање зграде, као и да испразни две просторије које користи у Младеновића згради (Улица Светозара Марковића 5–7) за потребе Савеза аматера општине Чачак. Народна библиотека Србије обезбедила је пројекат, који је урадила архитекта Ана Церанић, за потребе уређења ентеријера Хаџића куће намењену Градској библиотеци. Према сачуваним нацртима може се закључити да је овај пројекат делимично искоришћен за опремање зграде, која се користила наредне 33 године за смештај дела фондова и служби установе.

           др Богдан Трифуновић