Сто четрдесета годишњица рођења Владислава Петковића Диса повод је да поглед усмеримо ка првом постхумном издању лирике овог песника, коју је под насловом Сакупљене песме објавила Издавачка књижара „Напредак” у Београду. На насловној страни као година издања наведена је 1921. Ипак, судећи по датумима објављивања првих приказа у периодици, веродостојнији је податак одштампан у углу зелених корица са беж детаљима, према коме је ова књига, заправо, изашла претходне године. Иако за то нису пронађени ваљани писани аргументи, тај библиографски детаљ наводи на помисао како је покушај да се сакупе и у једној књизи објаве песме прерано страдалог Владислава Петковића Диса у ствари био начин да се обележи четрдесета годишњица од како је у Заблаћу код Чачка, у живот и у црквене књиге уписано девето дете Марије и Димитрија Петковића, младенац Владислав.

У овој књизи песама, издању београдске Књижаре „Напредaк”, чији је власник Армин Шварц развио веома обимну, разноврсну и запажену издавачку делатност у трећој деценији 20. века, нема, на жалост, податка о приређивачу. Век касније, није лако поуздано утврдити чијим трудом су том приликом сабрани стихови песника, који је за живота објавио свега две књиге  –  Утопљене душе (1911) и Ми чекамо цара (1913, друго издање 1914). Али, како међу ауторима и сарадницима Књижаре „Напредак” препознајемо неколика имена Дисових дугогодишњих пријатеља, сасвим убедљивом се чини претпоставка да је ово издање објављено управо њиховом заслугом. Претпоставку потврђује и текст потписан латиничним Z. објављен на 384. страни часописа Нови живот 30. октобра 1920. године: У врло укусном издању, на лепој, белој хартији издали су пријатељи пок. Dis-a његове сакупљене песме. Овако у целини, читане одједном и без прекида, оне остављају јаснији утисак; лепо се кроз њих прелази историја ове немирне и незадовољне, уморне и измучене душе, у којој је за тренутак, под утицајима народних успеха, сенула зрака наде, да се брзо угаси и завије душу у црнину албанских патњи и изгнаничке убиствене неизвесности. Његове песме последњих дана, оне са Крфа и Нице, одају нам пуног већ савршено формираног песника, чији песимизам ранијих година губи своје књишко порекло, да добије стварну и болну основу у преживелим ужасима и туробној савремености. И док је прву Dis-ову поезију званична и хладна критика обилазила, његове последње песме својом суморном и болешљивом осетљивошћу, меким и дршћућим изразом, остаће за увек и повећаваће жалост Dis-ових пријатеља и пријатеља наше књижевности за раном и трагичном смрћу његовом. Текст је наредне године пренет у обимном каталогу којим је Издавачка књижара „Напредак” најавила и представила своју годишњу продукцију. Замисао да се приреди и објави што потпуније издање лирике Владислава Петковића јавила се, може бити, из потребе да се на једном месту нађу и песме које, расуте по часописима, нису читаоцима биле лако доступне. Штампање Сакупљених песама, три године након Дисовог страдања и две након окончања рата, који је из темеља потресао свет и својим страхотама преобразио искуство човека, имало је, изгледа, за циљ и да се, у приликама свеопштег дисконтинуитета, Дисовом аутентичном опусу омогући успостављање везе са тек стасалим ствараоцима и читаоцима поезије. Значај овог подухвата постаје још очитији ако усмеримо поглед ка Дисовој библиографији која сведочи да се наредно издање његових песма појавило тек 1939. године у 42. колу „Српске књижевне задруге”. На објављивање сабраних дела овог песника, а то значи на штампање свих песама сачуваних у периодици и малобројних аутографа, њихових варијаната и прозе коју је писао Владислав Петковић, чекаће се све до првих година 21. века. На значај издања Књижаре „Напредак”, које је Дисову поезију учинило видљивијом и читљивијом у новом контексту, посредно указује и Синиша Кордић 1931. године на страницама Народне одбране. У осврту на Дисово песничко дело, овај књижевник истиче да су читаоцима почетком четврте деценије 20. века доступне једино његове Сакупљене песме које само наглашавају сву дубину и сву снагу овог необичног песника, који тек у развоју српске поезије значи много.

Лирским остварењима из двеју за живота објављених књига, чију су композицију неименовани приређивачи доследно пренели, у Сакупљеним песмама придодато је још 15 Дисових песама. У првом, од два накнадно формирана циклуса, под насловом У туђини, објављена је поезија настала у изгнанству и публикована у ратној периодици (Погинули дом, После Албаније, Међу својима и Незавршене песме). У циклусу Друге песме сабрана је лирика објављена углавном у часописима Савременик, Нова искра и Звезда (Без дима, Ноћ љубави, И тако, Поглед, Први сусрет, Тајна, Роб, Први пољубац, Задовољство, Наши дани и Поента), коју песник није уврстио у своје збирке.

Поезији претходе текстови настали на вест о Дисовој трагедији: Један живот Бранка Лазаревића (прештампан из Забавника Српских новина од 15. јуна 1917. године), текст Владислав Петковић-Dis који је Момчило Милошевић објавио у Савременику 1917. године и песма коју је у спомен Дису 18. маја 1917. године написао пријатељ Стеван Бешевић. За њима следи чувени некролог којим се са песником на Крфу опростио књижевник Владимир Станимировић, као и стихови насловљени Песнику Утопљених душа, који су и у Српским новинама, али и у овој књизи потписани: С. Миленовић. Овај иницијал Српска библиографија: књиге: 1868-1944. разрешава као Сава Миленовић. Ипак, у приказу Сакупљених песама, који је у листу Нови живот објављен већ у октобру 1920. године, наводи се да је аутор песме Св. Миленовић, што нас још јасније уверава да је прави аутор ове песме, заправо, Светозар Миленовић, чија је родољубива лирика публикована у ратној периодици и заступљена у потоњим зборницима, алманасима и другим издањима посвећеним херојству и страдању српског народа у Првом светском рату.

Поред наведене оцене из часописа Нови живот, прикази у дневној штампи и књижевној периодици указују да је Дисова постхумно објављена књига, чији је примерак, како сазнајемо из каталога, коштао 10 динара, била веома запажена. Српски књижевни гласник публикује кратак приказ потписан иницијалом В. у броју од 1. 12. 1920. године, а Станислав Винавер истим поводом објављује два текста – у Републици и у Народном јединству. Милан Токин и Миодраг Михајловић Световски, један за другим, у Прогресу објављују различито интониране оцене овог издања. Подстакнут Сакупљеним песмама, обиман текст о Дисовој поезији објавио је и дугогодишњи песников пријатељ Сима Пандуровић 1921. године у 3. свесци 5. књиге часописа Мисао, закључујући га речима: Ако се у будуће, и при бољим приликама за нашу књижевност и нашу културу будемо сетили читајући ове стихове, да је њихов аутор за време свога живота био слабо цењен, да је био један од талената о које се тако често грешимо, и да је свој неуређени и сетни живот завршио трагичном смрћу – један део познога признања биће ипак једна утеха за нашу савест и наше нарави

Иако није заснована на темељном библиографском истраживању Дисовог опуса, премда објављени биографски прилози врве од непрецизности и хронолошких омашки које ће се кроз књижевно-историјску литературу преносити читав век, збирка Сакупљене песме представља достојан омаж аутору антологијских песама „Тамница” и „Можда спава”. Она је својеврстан кенотаф песнику кога је страшна судбина оставила без гроба и крста над главом, како гласи један стих из Бешевићеве песме. Књижевним разлозима за њен настанак свакако треба прибројити и оданост пријатеља према човеку у чијој су изнимности, неамбициозности, непрактичности, лишености сваке жеље за стицањем и потребе да буде друштвено признат, добронамерни савременици видели прототип истинског песника. Са временског одстојања које нам обезбеђује извесну непристрасност, чини се да су Сакупљене песме Влад. Петковића Dis–a, како стоји у заглављу овог издања, знатно допринеле да стваралаштво лиричара чија се мисао о будућности, како је у једном тексту посведочио Момчило Милошевић, није простирала даље од сутрашњице, у историји српског стиха заузме место које му заслужено припада.

Текст објављен  у 51. броју листа „Дисово пролећеˮ, аутор Оливера Недељковић