Нова књига чачанског писца и публицисте Милена Алемпијевића под називом „Коњске ширине” представљена је у четвртак 13. фебруара у Малој сали Библиотеке у оквиру манифестације „Штампана реч 2019”.  О књизи су говорили Александра Рашић, директор и уредник ИК Књижевна радионица Рашић и Срђан Тешин, писац и књижевни критичар.

Милен Алемпијевић је аутор више књига међу којима се издвојила збирка приповедака „Срећа окупаног човека” (2005) и роман „Шлустрик” који је 2012. био у ужем избору за НИН-ову награду. Уз белетристику пише есеје о филму, џезу и анимацији, а „Коњске ширине” је његова четврта књига приповедака. Аутор је ово књижевно вече отворио објашњењем синтагме „Коњске ширине” у наслову књиге: „Океански простор између 30. и 35. степена северне географске ширине где понекад влада дуг период без ветра, у наутици се назива Коњске ширине. У време када су том облашћу пловили једрењаци из Старог у Нови свет, када би у неком тренутку нестало ветра, остали би да плутају насред океана недељама. Да би уштедели пијаћу воду и олакшали бродове, морнари су у море бацали вредан терет – коње. Тако је наслов Коњске ширине заправо метафора терета којег морате да се отарасите да бисте сачували нешто још драгоценије”, закључио је.

У „седам прича о нежељеним сусретима”, како гласи поднаслов збирке, аутор je проговoрио о судару појединца са светом и са самим собом. Једна од битних одлика његовог приповедачког поступка је интертекстуалност, а цитатни интертекст су многа позната дела, попут „Капитала” итд.  О књизи је говорио Срђан Тешин који се нарочито занима за поетику кратке приче. Он је између осталог рекао: „Коњске ширине пред читаоца долазе с порозне границе у којој се свакодневица преображава у фантазију, животна драма у мистерију, а људи у етерична, злокобна и онострана бића. Алемпијевићево приповедање је церебрално, а његова проза пуна живота и порука до којих читалац треба да дође. Он не препричава, он прича”, додао је Тешин.

Александра Рашић се осврнула на положај приповетке и приповедача у нашој земљи рекавши да прича није ни мало мање софистицирана од романа, напротив, и да је код приповедача Милена Алемпијевића свака реченица на свом месту и ништа није сувишно. Парафразирајући Чеховљеве речи да ако у првом чину на зиду виси пушка, она мора да опали до краја представе, Рашић је закључила: „По тим одликама, Милен Алемпијевић је прави Чеховљев ученик”.