Низ мајских програма који се дешавају у оквиру 56. Дисовог пролећа, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” започела је у среду, 8. маја промоцијом књиге „Венац за оца” Весне Капор. 

О књизи су говориле мр Ана Гвозденовић и ауторка, а аутентични вокал Мине Матијашевић уз клавирску пратњу Александра Поповића оплеменио је ово изузетно вече.

Весна Капор је рођена у Невесињу, студије српске књижевности завршила је на Филолошком факултету у Београду и већ годинама уређује књижевни програм београдског СКЦ-а. Она пише прозу и поетску прозу за коју је више пута награђена, између осталог наградама „Лаза Костић”, „Милош Црњански” и „Кондир Косовке девојке”. Збирку лирске прозе „Венац за оца” која је изазвала значајну пажњу читалачке публике, али и књижевне критике. објавила је прошле јесени у издању Српске књижевне задруге.

Ауторка је срдачно поздравила публику рекавши да Чачак доживљава као свој други завичај, а да је пут том топлом осећају да је међу својима отворио њен деда Душан Зубац. Он је оставио сведочење о проласку кроз Чачак ратне 1943. године током интернације у немачки логор у коме пише: и сваки од нас који преживи овај рат, нека не заборави чачански дочек, кад га пут нанесе, нека се захвали за помоћ овим родољубима који нас помогоше у тешким данима наших живота. Весна Капор се у наставку представила читањем одломака из најновије књиге показавши зашто се њен приповедачки глас – зрео, самосвојан, лирски и дубоко емотиван – издвојио из вишегласја савремене српске књижевности.

О књизи је говорила мр Ана Гвозденовић, уредница у часопису „Повеља” који објављује Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева. „Збирком прича Венац за оца Весна Капор наставља тематско-мотивска и поетска истраживања започета у својим претходним књигама. Препознатљива лирска проза, на трагу Црњанског, посвећена темама завичајности, сеоба, недавне историјске прошлости Срба, односима са ближњима, али и причи и причању, те снази речи – читаоца не оставља равнодушним. Не бежећи од емоција, али и чувајући се пуке сентименталности, Капорова успева да у свом стваралаштву постави важна егзистенцијална питања: смрти, сеоба, рата, егзила, љубави, прељубе, губитка…”

Цитатом Речи су мале. Речи су несталне. Речи су крхке. И недовољне. А опет, речи су једино место где свет почива, водитељ Оливера Недељковић је завршила програм скрећући још једном пажњу на моћ речи у данашњем хипермодерном, меркантилно оријентисаном свету који је сведен на визуелно и појавно.