Завршно вече јубиларног 50. Дисовог пролећа, које је одржано 31. маја под називом „Са очима изван сваког зла“, може се назвати и историјским, јер се на великој сцени Дома културе у Чачку нашло истовремено 15 најеминентнијих песника савремене српске поетске сцене. Дисови лауреати академици Матија Бећковић (1990), Милосав Тешић (2001), Радован Павловски из Скопља (1987) и песници: Милутин Петровић (1994), Драган Колунџија (1997), Мирослав Максимовић (2002) Душко Новаковић (2003), Радмила Лазић (2004), Војислав Карановић (2005), Слободан Зубановић (2006), Владимир Копицл (2008), Никола Вујчић (2009), Саша Јеленковић (2010), Живорад Недељковић (2011) и Драган Јовановић Данилов (2012) представили су се са поједном песмом и потврдили зашто је Чачак град поезије. Претходне вечери своју поезију казивао је академик Милован Данојлић, а на промоцији у Београду 28. маја и академик Љубомир Симовић. За Дисовом песничком трпезом током пола века трајања свечаности место су заузели најпознатији песници данашњице чија је поезија обележила другу половину 20. века и прву деценију овог миленијума. Импресивна слика лауреата под будним Дисовим очима никога није могла да остави равнодушним. Својеврстван песнички хор лауреата уједно је крунисао Дисове јубиларне свечаности које су почеле 5. марта.
Вече лауреата почело је поздравним словом градоначелника мр Војислава Илића, који се захвалио песницима на доласку у Чачак, и организаторима, Градској библиотеци, на високом квалитету програма и издања којима је обележен овај важан културни догађај. Директор манифестације Даница Оташевић истакла је да је Дис визит карта која високо позиционира Чачак на културној мапи Србије и да су три слова „ДИС“ којима је потписана прва песма објављена 1903. године, а касније и књига „Утопљене душе“ 1911. била довољно за неизбрисив траг Владислава Петковића у српској књижевности. Дисов „мртав ветар“ који је дувао са гора, претворио се шездесетих година прошлог века у пролећну песму и лахор.
Све је започело 25. марта 1964. године када је савет Градске библиотеке (Радмила Ристић, Миле Мојсиловић, Борика Обреновић, Љубица Ђорђевић, Стеван Михаиловић, Илија Станић и Надежда Вилимановић) донео одлуку да се „Библиотека у сарадњи са Радничким универзитетом прихвати организације нове културне манифестације посвећене познатом песнику Владиславу Петковићу Дису, под називом `Дисово пролеће`“. Прва свечаност посвећена Дису одржана је 13. априла, а од 1965. године Дис дели свој песнички венац са једним савременим песником. За трпезу је први сео Васко Попа, а укупно је 49 лауреата који су обогатили књижевну сцену са 38 књига, 44 броја часописа „Дисово пролеће“, бројним каталозима, три антолодије, три зборника научних радова и другом важном грађом за историју српске поезије. Вече за памћење употпунио је састав „Чудесмо“ са вокалном солисткињом Катарином Павловић и водитељи Маријана Лазић и Љубиша Ћирковић.
Континуитет, квалитет, богата издавачка делатност и подстицање стваралаштва младих, чини „Дисово пролеће“ истинском институцијом српске културе и препознатљивом манифестацијом у региону. Тромесечне свечаности са 40 разних врста програма за све узрасте, више конкурса и промоцијама у Крагујевцу и Београду, четири изложбе уз добру сарадњу са Домом културе и Уметничком галеријом „Надежда Петровић“, донеле су Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“ бројна признања и похвале, а највећа је што завичајно наслеђе заузима високо место у овогодишњој културној понуди Србије и што су објављене публикације трајни споменици песнику Дису.