Професор, драматург и прозни писац др Миомир Петровић био је гост Градске библиотеке Чачак  у петак, 28. марта. О свом животном и професионалном путу, као и о фасцинацији приповедањем и књижевношћу разговарао је са библиотекаром Дејаном Ацовићем. Програм је реализован као део манифестације 62. Дисово пролеће.

На питање како се човек инфицира књижевношћу Петровић је одговорио да је одрастао у кући у којој се увек говорило о уметности, отац му је био сликар и проф. сликарства на Академији примењених уметности, а мајка проф. француског језика. За своју фасцинацију причом и приповедањем каже да је започела још у детињству, на стриповима који су били сценарија за игре које је наметао другима. „Приметио сам да сам незадовољан почетком или крајем стрипа, било да се ради о насловима Мистер Но или Корто Малтезе, ствари ми нису биле логичне и емоционално логичне, па сам дописивао у својој глави нове крајеве епизода. Тако сам на споредни улаз ушао у приповедање.” Када је дошло време, веома лако се одлучио за Факултет драмских уметности на коме се од прве године учи приповедачки занат. „Кад нешто волите, онда дубоко понирете у то што радите, а мој однос према причи је религиозног карактера”, казао је Петровић.

Миомир Петровић је дипломирао на Катедри за драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, магистирао је на Катедри за Театрологију истог факултета, а докторирао на интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду. Радио је као главни драматург позоришта Атеље 212, а потом и као заменик директора драме и драматург Народног позоришта у Београду након чега се обрео у професури (на Академији уметности БК, Факултету за културу и медије, Институту за уметничку игру и Факултету савремених уметности). Осим драмских дела и публикација из области теорије уметности, Петровић је објавио више романа: „Сакаћење Романа”, „Кућа од соли”, „Персијско огледало”, „Кротитељ времена”, „Средишња пустиња”, „Кротитељ времена” и др.

Говорећи о професури и боравку у Уједињеним Арапским Емиратима, што је и тематика романа „Средишња пустиња”, Петровић је истакао колико воли Блиски исток и шта је за њега значио додир са арапским светом. „То је једна литерарна и духовна фасцинација јер изгледа као да живите у огромном огледалу. Ништа се не дешава, чује се увек зујање клима-уређаја, небо је увек плаво, земља је увек сафари боје, мујезин увек у исто време буди и успављује и ви полако почињете да се преиспитујете. Дакле, главна тема је сопство, а познато је, што дуже гледаш у амбис, амбис ће све дуже гледати у тебе”. Гост је најавио и свој нови роман на коме још увек ради и који се бави потпуно другом тематиком –предратним Београдом и чувеним глумцем немог филма као средишњим ликом.

Петровић између осталог држи и курсеве креативног писања на којима учи полазнике како да боље пишу. „Прича почиње онда када се нешто изглобило”, казао је он, додавши да је добра техника приповедања као „вештина управљања ножем за суши којим се економично одсеца вишак и долази до пробоја динамизације приче”, што није важно само за писце, већ много може да унапреди и само читање.

Аутор текста: Марија Радуловић

Аутор фотографија: Владимир Симић