На свечаности одржаној у уторак, 10. марта 2015. године у Парохијском дому цркве Светог Архангела Гаврила у Заблаћу отворено је 52. Дисово пролеће, а Владислав Петковић Дис, један од најзначајнијих српских песника свих времена, на трен се вратио међу своје. Чачанска библиотека која носи Дисово име је овог марта започела манифестацију у Дисовом Заблаћу где је песник рођен пре 135 година, давне 1880-е године као девето од тринаесторо деце Димитрија и Марије Петковић.
Дисово име, синоним за његов завичај, публици је представила Даница Оташевић, директор чачанске библиотеке. Она је говорећи о биографији песника и о самој манифестацији рекла да се Дисово пролеће организује од 1964. године и да је манифестација одавно надрасла локалну заједницу и постала препознатљива у региону, а и шире. Изложба о Дису, филм, публикације из богате издавачке делатности Библиотеке где доминирају књиге лауреата Дисове награде, првенци младих песника и часопис Дисово пролеће, представљени су у многим српским градовима: Зајечару, Нишу, Београду, Крагујевцу…као и у Француској, Пољској, Румунији, Републици Српској и Црној Гори, али у Заблаћу никад до сада.
Мештанима је приказан десетоминутни филм „Дис и његова пролећа“ као и богата видео презентација о песниковом делу и времену. Публика је могла да чује шта је урађено за проучавање песникове биографије и вредновање песништва за више од пола века трајања манифестације, ко су добитници Дисове награде и колико манифестација кореспондира са савременим стваралаштвом и младим песницима.
Осврнувши се посебно на биографске детаље песника невиних даљина, Даница Оташевић је говорила о Дисовом рођењу, крштењу, познанству са супругом Тинком, о судбини њихова два цвета из четири рата, о трагичном прелазу преко Албаније, о боравку у Француском избеглиштву и повратку на Крф маја 1917-е, о торпедовању лађе Италија и Дисовом утопљењу у Јонском мору.
Никола Радовић, чачански кантаутор и музичар је само за ову прилику, чувене стихове песме Пијанство отпевао уз гитару показавши музикалност и динамику Дисове поезије на мало другачији начин.
Атанасије Савић, мештанин Заблаћа искористио је прилику да каже своју песму о Дису.
Сведочење сељака Милоша Станковића из Бреснице о потапању лађе Италија, Дисова сећања на страдање српског народа у Великом рату, његове антологијске стихове, као и оне њему посвећене говорили су Љубиша Ћирковић и Марија Радуловић.
Са само две књиге песама које су за живота објављене „Утопљене душе“ и „Ми чекамо цара“, Владислав Петковић Дис је за сва времена обезбедио себи место у српској књижевности, а Градска библиотека је на 135-и песников рођендан покренула иницијативу да се до 2017. године у Заблаћу подигне споменик великом песнику и родоначелнику српске модерне. Упутивши ову иницијативу градоначелнику града Чачка, председнику скупштине града Чачка, савету месне заједнице Заблаће и школском одбору ОШ „Владислав Петковић Дис“ Даница Оташевић је закључила: После једног века од смрти, то је најмање што можемо да учинимо за Диса, али више због себе, јер његова поезија ће неспорно живети у срцима будућих генерација и обасјавати његов, и наш, завичај.
