Програмом Живот као завештање Градска библиотека „Владислав Петковић Дис обележила је 3. априла, век од смрти Надежде Петровић, рођењем Чачанке, свестране уметнице неспутане слободe, високог моралног интегритета и родољубивог духа који је био отворен и за друге народе и њихове културе, хуманисте и хероине.
Родни град, с поносом и дивљењем, негује успомену на Надежду Петровић, родоначелницу српске модерне ликовне уметности, прву жену фотографа, зачетника ликовне критике, оснивача и доброг духа уметничких и патриотских друштва, покретача прве југословенске уметничке колоније, просветитеља, видара националних рана и војника, како њену ангажованост сажима историчар уметности Лазар Трифуновић. На достојан начин, својом укупном делатношћу то већ деценијама чине чачанске институције културе, у првом реду Уметничка галерија која носи њено име, потом Народни музеј, Коло српских сестара, али и свe онe организације и појединци који разумеју врхунске досеге дела ове уметнице и непроцењивост њене личне жртве. Овим свечаним догађајем, тачно на дан када је сликарка као ратна болничарка преминула од пегавог тифуса у болници у Ваљеву, и чачанска Библиотека им се придружила се у обележавању годишњице њеног трагичног страдања.
Овим поводом, пред бројном публиком окупљеном у Галерији Народног музеја, библиотека је осветлила мање познате детаље из импозантног стваралачког опуса Надежде Петровић. Иако су њена биографија и њено сликарско дело до детаља проучени, дуго није била позната чињеница да се ова ангажована уметница бавила и књижевним стваралаштвом и да је почетком века написала драму „Војвода Мицко Поречанин,” инспирисана патњом народа у јужним крајевима. О настанку овог дела прве податке објавила је историчар уметности Катарина Амброзић. У њеној заоставштини повереној на чување Библиотеци града Београда, пронађен је део аутографа комбинован са преписом сликаркиног драмског текста, који је пре десет година за објављивање приредио проф. др Душан Иванић. Уз литерарно стваралаштво Надежде Петровић, овом приликом укратко је представљен и књижевни рад њених ближњих: оца Димитрија, сестара Милице и Анђе и брата Растка, који је био књижевни превратник свестан свог превратништва и страстан стваралац чија су интересовања била огромног распона. Библиотекари Марија Радуловић и Љубиша Ћирковић надахнуто су казивали одабране одломке из њихових остварења која се чувају на полицама Завичајног одељења чачанске Библиотеке.
Београдски дом у коме су се формирали млади Петровићи био је простран и светао са однегованом баштом. Пролазници су често застајали поред отворених прозора куће Петровића у Ратарској улици број 32 слушајући музику која је допирала из куће и гледајући полице са хиљадама књига. Попут породице Јове Илића, Настасијевића и дом Милеве и Мите Петровића био је важна тачка у културно уметничкој топографији престоног града, својеврсно стециште интелектуалаца и незванични уметнички клуб старог Београда у који су свраћали Иво Војиновић, Иво Ћипико, Иван Мештровић, Јован Скерлић, Сима Матавуљ, Бранислав Нушић, Јован Цвијић, Исидора Секулић, Драгутин Димитријевић Апис и песник Владислав Петковић Дис. На ове и многе друге појединости из уметничког и друштвеног ангажовања Петровића указала је Оливера Недељковић, библиотекар Завичајног одељења. „У нашој кући никад сами хлеба нисмо јели“, причала је Љубица Луковић, једна од даровитих кћери Петровића.
Љубица Луковић забележила је и ово сећање на Диса: „Госпођо Милева, дозволите да узаберем једну од ваших ружа! Оженио бих једну од ваших кћери која се за мене одлучи. Осећам да бих са том изабраницом био срећан…“ Мајка је Дисово удварање одбијала речима „Не драги мој песниче, у овом врту за тебе нема руже“.
На вечери завичајног сећања на Надежду Петровић издвојени су најинтересантнији подаци из богатог друштвеног живота чланова ове знамените породице. Милева и Мита Петровић као просветни радници заједнички живот започели су у Чачку, да би се одселили најпре за Карановац, а потом 1884. године и за Београд. Петровићи су као врсни педагози неговали уметнички развој своје деце, подржавали индивидуалност својих наследника, али и њихову оданост породици и српском народу. Причу о Петровићима, који су дали велики допринос српској култури и историји, употпунила је и презентација фотографија из живописног и богатог породичног албума.
Програм, организован у оквиру 52. Дисових свечаности, завршен је успелим наступом драмске уметнице Весне Павловић. Она је чачанској публици извела потресан, предсмртни монолог Надежде Петровић, настао драматизацијом одломка из романа Време смрти Добрице Ћосића, који је Надежду Петровић назвао „свевременим дивним женским чудом“.