У животу сваког човека постоји један град, једно место, стопа земље за коју је везан успоменама, једна „соба с точком“ са којом се котрља кроз живот и време. Несумњиво да је све то у случају песника Јована Николића Јоф-а сконцентрисано у једно име – Чачак, град детињства и младости, прадедовског огњишта и првих стихова. У град одрастања вратио се Јован Николић 28.октобра 2011. после више од 12 година самоизгнанства у Немачку. Повратак је обележила и нова књига песама „Соба с точком“, прва после деценију и по објављена у Србији.
„Откриће“ поезије Јована Николића, који је на српску књижевну сцену изашао најпре у Чачку, а потом Врбасу и Београду осамдесетих година прошлог века, проузрокован је и бројним наградама које је у Немачкој добио, пре свих награде „Књига за град Келн“ са којом је Николићева проза стала раме уз раме уз дела Орхана Памука и Харуки Муракамија, претходних добитника.
Награђени роман „Бела врана, црно јагње“ у жижи интересовања је немачке јавности током 2011.године, а прича се дешава у циганском насељу на периферији једног југословенског града који је случајно Чачак, а реалан живот и „велики свет“ виђени су очима дечака чија је судбина да припада различитим народима и културама. Већ познат по „свовима у сну“, магијама звука и понирањима у воде живота и смрти, мукама двоструког постојања и постања, немачки критичари оценили су да Јовану Николићу није потребна фантазија и измишљање догађаја, довољна је његова бурна биографија. Нажалост, роман „Бела врана, црно јагње“ неће се ускоро појавити на српском језику због ауторских права немачгог издавача, па ће Николићев дуги интермецо попунити његова поезија – „старе“ и „нове“ песме објављене у издању београдске „Чигоје“ која је имала слуха за овај аутентичан глас српске и ромске књижевности.
Јован Николић је у чачанском културном наслеђу оставио неизбрисив траг на поетском и музичком пољу. Осим што је прве песничке наступе и победе имао на фестивалима младих у Чачку и Врбасу, Николићу 1982. године у издању КОВ-а из Вршца излази прва књига „Гост ниоткуда“ са 24 песме на српском и ромском језику. Следе књиге „Ђурђевдан“, „Нећу да се родим“, „Очи покојног јагњета“, „Тело и околина“… из којих ће се многе песме појавити у „Соби с точком“ и које ће др Ратко Божовић, познати културолог, прогласити после више од две деценије антологијским („Тело“, „Она коју воли бог“, „Путовање“, „Магија звука“). Николић се уписао и у историју чачанског рокенрола текстовима за „Крвну групу“ и наступима са саставом „Морис“. На ову чачанску биографију касније су надовезани радови за „Генерацију 5“, „Забрањено пушење“ и „Ођилу“, сарадња и кумство са Чачанином Радомиром Михаиловићем Точком, па редитељем Емиром Кустурицом где је Николићев текст „Бубамара“ послужио као лајтмотив филма „Црна мачка, бели мачор“.
Сви ови Николићеви успеси у земљи и свету чачанским пријатељима донели су радост. Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ организовала је повратак свог завичајног песника и прво Николићево представљање књижевној јавности у граду у коме је све и почело. Песник се најпре сусрео са новинарима, а затим су га с пажњом слушали гимназијалци. Чачани су топло поздравили свог „госта ниоткуда“ и „белу врану“ за које дуго нису ништа знали. На дане младости и поетски опус Јована Николића Јофа подсетили су Даница Оташевић, Маријана Лазић, Слободан Николић, Баћко Букумировић, као и браћа Владимир и Борис Капетановић музичком интерпретацијом Николићевих стихова.
Пријатељима се песник одужио букетом песама и сећањима на заједничке дане , истакавши да му је у новој средини добро, али „да птица у кавезу не пева“, па се окренуо прози. Верујемо да ће „Соба с точком“ вратити Николића на књижевну сцену Србије и да ће овога пута критика, медији и читаоци овој врсној поезији одредити право место.