Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ изнела је ових дана на српску издавачку трпезу књигу овогодишњег добитника престижне награде „Млади Дис“ Бојана Марковића (1985) из Ужица и симболично га увела на велика врата на песничку сцену. За прву Марковићеву књигу под насловом „Риба која је прогутала свет“, поговор је написао Владимир Стојнић, млади песник и књижевни критичар из Београда, један од ранијих носилаца награде „Млади Дис“, графички ју је обликовао Андреј Долинка, а штампала „Чигоја“ из Београда уз финансијску помоћ Министарства за културу и града Чачка. Збирка песама Бојана Марковића објављена је у едицији „Токови“ као 32 књига младог аутора који тек ступа на песничку стазу. Лауреат награде „Млади Дис“ за 2013.годину завршио је Филолошки фалултет и предаје српску књижевност у Београду, објављује поезију и есејистичке прилоге у периодици и део је уметничке групе „Просути Изнутра“. Књига „Риба која је прогутала свет“ ( у ком простору се налази тај свет?) подељена је у седам циклуса и представља добар спој разуђеног слободног стиха и ликовно-графичког дизајна где преовладавају црвени тонови и црвене стране уз слику „Пијани Бахус“ Хенриха ван Балена ( 1575-1632), чије коришћење је одобрио Музеј Новог Сада у чијем је слика власништву.
„Књига која је пред нама сва је у таутолошлом указивању на саму себе, на особени и зачудни унитерзум који покушава да изгради на рушевинама које све више постају опште место савремене поезије. Истина је: живимо међу рушевинама и пишемо међу рушевинама, а ехо разрушених идеологија и светова не само да не јењава, него се чини да ће вечно трајати. Тај девастирани амбијент као да је једино место са кога се песник данас може обраћати, уколико жели да буде иоле релевантан. Тога је свестан и Бојан Марковић, и то убедљиво доказује својим рукописом“, каже у поговору Владимир Стојнић.
Стојнић истиче и радикалну текстуалност ове поезије, која настаје кроз готово нецензурисани, до крајних граница алузивни поетски ток свести, указује на фрагментарност текста, уситњеносат на синтагме које су основна поетска јединица Марковићевог рукописа, празнине и процепе, где је смисао „страдао“ у брзини и преоптерећености савременог тренутка који се проживљава, а где поезија постаје писани траг тог проживљавања.
Песнички рукопис Бојана Марковића издвојио је као најбољи од 26 приспелих збирки жири који је радио у саставу Милош Петковић, Енес Халиловић и Владимир Стојнић. Награда „Млади Дис“ Марковићу је уручена у мају на завршним свечаностима јубиларног 50. Дисовог пролећа, а књига је у издању Градске библиотеке угледала светлост дана 1.новембра.
трчати кроз астралнe отворe
несврховито муњевито
новоме животу другој смрти
трчати не мило за собом
мржњом у про цепу зева
вриск ом разнесеној ноћи
трчати вучијим крес ом над бљеск ом
са сузом у стремену и муњом у пупку
ватром за о кружити димензије три / ти
кроз чељуст зину папрени пси
трчати фантастично до праска теле сне мере
у ну тар понорности чулне стих и је
а бит и свој и бити мрт ав ав ав гробљу
неба пучине са
земља луком
трчати елегант но ка о сена и блед у страни све т
без конца до спин е свршетка беса
трчати лајавим оком озлеђеним гвозденим спр удом
и оставити кап бљештаве крв и на образзу анђела
трчати до разуђених о бала
сн ааа
трча ти… ил и стаjaти