У издању Градске библиотеке Чачак објављена је збирка изабраних песама „Разгледница с Атлантиде” Дејана Алексића, добитника Дисове награде за 2026. годину. Књига је објављена као 50. наслов у едицији „Књига госта”, у оквиру које Градска библиотека Чачак објављује поезију лауреата Дисове награде, једног од најзначајнијих српских песничких признања. Јубиларни том доноси избор од 49 песама које је приредио сам аутор, а које су распоређене у четири тематске целине.
Уредник издања је Маријана Лазић. Графичка припрема поверена је Атељеу Јуреш, док је књига штампана у „Графопринту” из Горњег Милановца. У поговору под насловом „Песнички светови Дејана Алексића” Саша Радојчић указује на кључне особености Алексићевог песничког поступка, његову склоност ка изграђивању сложених и маштовитих песничких слика, као и на синтезу неосимболистичких и неоверистичких токова која обележава његово стваралаштво.
У наставку доносимо текст поговора у целини.
ПЕСНИЧКИ СВЕТОВИ ДЕЈАНА АЛЕКСИЋА
Сваки песник који се нађе у прилици да саставља књигу својих изабраних песама, добија тиме и могућност да утиче на слику своје укупне поезије, да је на одређени начин профилише, да нагласи један скуп поетичких карактеристика, и да тако можда и преобликује мишљење које је о њему до тада стекла критика и читалачка публика. Још ако је реч о песнику са изграђеним, разноврсним и релативно опсежним делом – а такав је и Дејан Алексић – онда се те могућности проширују дотле да се избор песама претвара у избор могућих варијанти њиховог избора, у креирање нове слике целине песничког дела.
Такав је случај са књигом коју читалац држи у руци. Разгледница с Атлантиде даје нам једну од више могућих заокружених слика песничког света Дејана Алексића, што подразумева да би неки други избор дао унеколико другачију слику, односно да би изложио унеколико другачији песнички свет. Како је при томе Алексић песник који на веома високој лествици држи општи вредносни ниво својих песама, јасно је да критеријуми избора међу њима не морају да буду искључиво, па ни претежно вредносни. Утолико је изазовније питање о томе који је и какав песнички свет сугерисан овом књигом, питање коме треба приступати са свешћу да то није једини могући песников свет.
У Разгледнице с Атлантиде Алексић је уврстио песме из књига објављених током последњих петнаестак година, из свог најзрелијег стваралачког периода, од збирке Једино ветар (2011) наовамо. Када је реч о најопштијем поетичком одређењу, Алексића бисмо могли да сврстамо међу оне песнике, који синтетизују искуства двеју водећих развојних линија новијег српског песништва – неосимболистичке и неоверистичке, уз снажно учешће метапоетских слојева. Како је овде уобличена та синтеза? Које су њене носеће црте?
Алексићеве песме у овом избору одликују се пре свега веома интензивним коришћењем песничких слика, које се надовезују једне на друге, али које, ма колико онеобичене и маштовите, нису саме себи циљ, него учествују у изградњи сложеније семантичке целине песме. Функционалност слика чини Алексићеву поезију сроднијом искуствима Александра Ристовића, него неким генерацијски ближим песницима, код којих се чулна разноврсност песничке слике намеће као довољан самостални резултат.
Алексићеве слике су плод пажљивог и за најситније детаље осетљивог посматрања света, и садрже снажну визуелну компоненту. Обратимо пажњу, на пример, на прецизну, животну слику старице која „У оном је часу кад још не знаш / Је ли руком кренула да се прекрсти / Или да растера муве пред лицем.“ Понекад су слике упошљене да изграде сугестију фантастичних или гротескних призора:
Куварица је јуче спомињала
Свеце, знојава од супене паре.
Њен муж, власник оседланих жаба
И поткованих јаја, читао је новине.
Уношење таквих елемената у песму освежава и усложњава њене укупне значењске потенцијале, а може се схватити и као облик додатне естетизације исказа. Песнику је очигледно веома стало до тога да му песме буду опремљене позитивним естетским својствима, односно, старински речено, да буду лепе.
То опредељење, међутим, не искључује захвате који ће смисао исказа нијансирати фигурама ироније и благог хумора. Изгледа као да песник одбија да поверује у сопствено обећање лепоте, и ставља га у заграде карактеристично постмодернистичком рефлексијом. Ако је један од најважнијих значењских аспеката Алексићеве поезије – потрага за смислом (саме поезије колико и онога о чему поезија говори), онда је очекивани ефекат иронијског нијансирања – блага сумња у постојање тог смисла, или у најмању руку сумња у могућност да га песма адекватно изрази. Тај циљ ће остати предмет чежње, како видимо у песми Ars poetica:
Чезнем за песмом
У којој две-три речи
Напипавају хладан драгуљ
У мраку пећине
Док остале
Успављујући змаја
Певуше све што се певало
Откад је света
Амбиција песме је да обухвати све чега се песнички говор икада дотакао. Али та амбиција се изриче у наглашено артифицијелној, бајковитој атмосфери, она је двоструко имагинарна: као бајка (фикција) и као чежња. Песник не говори из света, него из свог већ успостављеног говора о свету, што се јасно види у песми „Шта сам видео на обали“, у којој се дискурзивна стварност суочава са граничном вредношћу „стварног живота“. У једној песми се та гранична вредност именује као „језик постојања“. Наш однос према стварима у свету је сложен, „ми смо тихи учитељи у школи мртве природе“.
Аутопоетски начин говора и његов исход је само изузетно главни мотив неке Алексићеве песме, али зато стално делује у позадини. То овом песнику допушта да се окрене било ком мотиву, било којој теми, и да му песма увек буде отворена за ту ауторефлексивну ноту. Такав поступак се карактеристично развија у циклусу „Лирикостазе“, али аутопоетски слој поседују и многе друге песме из збирке Разгледница с Атлантиде, те се може рећи да је постојање тог слоја једна од константи Алексићеве поезије. Сасвим природно, ненаметљиво, песник не пропушта да се осврне на песму саму.
Ближи увид у карактер песничких слика код Дејана Алексића захтева да у извесној мери коригујемо и прецизирамо оцену о неоверистичком аспекту његове поезије, оцену која важи за најмање једну њену важну линију. Слике које производи Алексић су јасне и чулне, конкретне – али не ретко измештене у неку, као што смо видели, фантастичку констелацију, упућене, дакле, стварности другачијој од оне у којој свакодневно живимо. Она садржи многе појединачне елементе и односе као и свима заједничка стварност, али је од ове богатија, шира, насељена чудесним бићима из маште. Ову варијанту неоверизма могли бисмо да назовемо бајколиком или маштеном и за њу су карактеристичне овакве, истовремено чулне и измаштане слике:
капију између сновидице и јаве
Чуваху луда везиља и глуви добошар
или:
Сенке су још увек лепе паганке
Што служе по кућама правоверних.
Неизбежно, у једној тако изграђеној поезији, међу тематским ослонцима се појављује песников однос према речима, као и однос речи и стварности на коју је реч упућена, и која заиста бива изграђена тек захваљујући речи. У циклусу „Верујем“ је узорно развијен тај тематски моменат. Осамостаљена, преображена у симбол, реч постаје нешто друго и више него што је испрва била као део исказа. Она задобија карактер ствари међу стварима у свету, и песник сада може да се поиграва њеном стварственошћу. Неосимболистички аспекат поезије Дејана Алексића се очитује управо у њеном ставу према оваквим речима које постају стварност за себе:
Верујем у реч верујем, јер је
Старија од говора и допушта нам
Једну игру, у којој правимо себе
Од ситница пронађених
На друму…
Није тешко закључити да су у синтези неоверизма и неосимболизма коју је у својој поезији изградио Дејан Алексић, и једна и друга компонента строго у функцији остварења целине, и да њихово аналитичко разликовање не укључује сугестију о два паралелна развојна тока ове поезије. Управо супротно од тога, Алексићева поетичка позиција је позиција интегралног певања, а његове песме су семантички једноставне и чисте као у ретко којем другом индивидуалном пројекту савременог српског песништва. Овај песник има шта да каже, и то казује јасно, не мистификујући свој статус, и не замагљујући своје виђење света, које је и без тога довољно подстицајно, јер је разноврсно, слојевито и богато. Налик античком краљу Миди, који је све што дотакне претварао у злато, Дејан Алексић све претвара у песму која једним својим делом истрајно говори о себи самој.
Саша Радојчић