Поетска књига Радмиле Петровић „Моја мама зна шта се дешава у градовимаˮ објављена половином протекле године, представљена је чачанској публици на Светски дан књиге и ауторских права, 23. априла у Великој сали Библиотеке. Промоција збирке чије су песме стекле популарност на друштвеним мрежама и пре но што је књига изашла из штампе одржана је у оквиру програма 58. Дисовог пролећа, а о њој су говорили Звонко Карановић и Петар Матовић – два песника, тумача поезије и ментора који су у различитим периодима директно утицали на Радмилин уметнички развој.

Лирску аутобиографију младе девојке са села која искрено пише о односима о којима се најчешће ћути, објавила је средином прошле године ИК Енклава, а њен тираж је достигао близу 5.000 примерака. О издању пуном емоција, туге и меланхолије говорио је уредник Звонко Карановић. Он је истакао да је ова збирка вратила поверење људи у поезију, изазвала велику медијску пажњу и интересовање људи који се месецима непрестано јављају. Карановић је рекао да је стил јасан и бритког израза, а да се на композицији збирке озбиљно радило, да су прва и последња песма програмске. Издање је до данас преведено на седам језика.

Своје виђење књиге „Моја мама зна шта се дешава у градовимаˮ потом је дао песник и професор српског језика и књижевности, Петар Матовић. Он је нагласио да збирка пева о селу из угла урбане културе и угла урбаног језика и додао: „Они који буду читали књигу схватиће да ово није само лична прича, већ проблематизовање родних питања, нарочито у патријархалној заједници као што је село. Када се погледа из тог угла то неприхватање „опет” женског детета је заиста крајње потресно описано, али аутоиронија која се користи у стиховима афористички умекшава и даје бритки, сурови хумор и изазива осмех код читалаца и симпатије према лирском субјекту. Зато мислим да је ова књига више учинила за емнципацију и положај жене него многе радионице, саветовања које се баве положајем жена у друштву.ˮ

Млада песникиња Радмила Петровић рођена је 1996. у Ужицу а одрасла је у селу Ступчевићи код Ариља. Рођена као опет женско, она је шмекер-девојка са перорезом у џепу и жицама у брусхалтеру. Зна како се саде лук и грашак и, несвојствено девојкама, да точкови трактора иду само право кад нестане уља за хидраулику. Упркос томе, завршила је Економски факултет у Београду где живи и ради, а ово јој је трећа збирка поезије. Радмила се публици обратила стиховима неколико песама: Говорили су ми да је Београд град у коме никог не смеш да погледаш у очи, Економија жудње, Српкиња сам, ал ми Косово није у срцу, него ти, Само желим неког да расклопимо трактор мог оца у тишини и др. А утисак је онакав  баш као што је у рецензији  написао Владан Кречковић да Радмилина поезија гађа у груди лаконским рафалом, па ко жив, ко мртав, али сви рањени.