Писац издалека каквог мање познајемо, Владан Матијевић, започео је завршну седмицу 53. Дисових свечаности књижевним програмом под називом „Песме и разговор“ . У организацији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“, у понедељак, 23. маја 2016. године, у препуној сали Клуба Дома културе, књижевник из Чачка, казивао је по свом избору песме добитника Дисове награде: Јована Христића, Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића, Александра Ристовића, Бранислава Петровића, Новице Тадића, као и своје необјављене песме, подсетивши публику на време „кад су се песме писале по цедуљицама, тоалет папиру, по маргинама што су мирисале на лук и промицле, а имале су статус повлашћене нације, али и на време данашње када на јутрење звоне мобилни, а народ осећа како су стихови потребни само празником“.
У двострукој улози и домаћина и госта био је Владан Матијевић који је своје стваралаштво отпочео писањем поезије (прве песме су му објављене у књижевним часописима почетком осамдесетих) и до данас објавио више од десет књига, већином прозних („Ван контроле“, „Р.Ц. Неминовно“, „Прилично мртви“, „Писац издалека“, „Часови радости“, „Врло мало светлости“, „Пристаништа“), али и три збирке поезије: „На каменом плочнику“, „Не реметећи расуло“ и „Самосвођење“.
Матијевић је добитник свих значајних српских књижевних награда: Андрићеве награде за књигу прича „Прилично мртви“, НИН-ове награде критике за роман „Писац издалека“, Награде „Меша Селимовић”, Награде „Исидора Секулић” и Награде „Борисав Станковић” за роман „Врло мало светлости“, Награда „Стеван Сремац“ и Награда „Данко Поповић“ за књигу прича „Пристаништа“, Награде „Кочићево перо” за књигу есеја „Мемоари, амнезије“. Познати прозни писац говорио је о поетском у својим прозним делима прочитавши за крај неколико необјављених својих песама, које ће можда и бити објављене.
„Није искључено да ћу се на крају пута вратити поезији. Можда песмама у прози. Што се тиче поезије коју сам писао на својим књижевним почецима, њу сам стварао с тешким оковима којима сам непотребно оптерећивао себе. Данас бих писао много бољу поезију захваљујући знању стеченом у прозном стваралаштву. То би било својеврсно враћање дуга.“