Свепрожимајуће присуство и улога Чачка у прози Милкице Милетић били су тема књижевне вечери одржане у четвртак, 5. маја у Великој сали Градске библиотеке „Владислав Петковић Дисˮ. У представљању књига учествовале су ауторка, професорке књижевности Александра Мишић и Милица Станојчић, као и просветна саветница Данијела Ковачевић Микић. За музички део био је задужен ученик Средње музичке школе, Јован Пајовић. Док је Милкица Милетић, читајући одговарајуће одломке, говорила о инспирацији, изворима и генези појединачних значајних епизода из својих дела, три гошће су приказале сваки од романа са нарочитим фокусом на предоченој слици града.
Смештањем нашег града на мапу романтизоване историјске фикције, сарадњом са ИК „Деретаˮ и освајањем релевантних књижевних признања, Милкица Милетић се издвојила међу завичајним писцима. Специфична лиричност њеног прозног стила учинила је да на вешт, наизглед лак начин, поетски и чулно спајајући дух традиције и постмодернистичку сложеност, откључа непознате сегменте прошлости Чачка. Мада испрва није планирано да буду конструисана трилогија, романе „Terra d’oroˮ, „Звона Богородице Градачкеˮ и најновији, „Менует у шејтановим папучамаˮ, накнадно је повезала чињеница да описују трајање једног града кроз векове.
Излагање Александре Мишић било је посвећено првом роману „Terra d’oroˮ, примеру разбијања заблуде о потпуном мраку средњег века и непостојању ренесансе у централној Србији. Такође, професорка Мишић је нагласила „дубљу, финију, изнијансирану природу женског пераˮ, озбиљан приступ раду на књизи кроз истраживање архивских извора, као и чињеницу да историја ипак представља само подлогу на којој се развијају животи бројних јунака.
Милица Станојчић се бавила „Звонима Богородице Градачке”, покушају литерарне реконструкције мистерије нестанка насловних звона у XV веку. Поред дискретне хронолошке везе успостављене са претходним романом, истакнути су лепота китњасте приче, структура концентричних кругова и језик испуњен поетичним архаизмима.
Напослетку, излагање Данијеле Ковачевић Микић било је усмерено на завичајну фолклористику, Чачак као „књижевни топос пре него топонимˮ и усуд „вароши у два царстваˮ који одражава вековну националну подељеност. Она је подсетила како се прича развија из конкретне фактографије, благом иронијом и финим хумором демистификујући политичке процесе, а људским трагедијама дотичући универзално путем појединачног. Ауторкин циљ, закључила је, пре свега представља оживљавање атмосфере, боја и духа епохе, при чему Чачак остаје присутан као слика наших, увек истих нарави, а не искључиво подлога локалних пејзажа и импресивне дескрипције.