На овогодишњи Конкурс за најбољи есеј о песнику Владиславу Петковићу Дису, који организује Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” из Чачка, пристигло је шест есеја. Жири у саставу: Милан Алексић (председник), Исидора Ђоловић и Никола Маринковић једногласно је одлучио да прва награда припадне есеју под насловом „Поезија егзистенције: Однос према фигурама ауторитета у песничким збиркама Владислава Петковића Диса”, шифра: брег, чија је ауторка Јелена Огњеновић. Друга награда се додељује есеју под насловом „Изван сваког зла – лирска метафизика Владислава Петковића Диса”, шифра: Арес, чија је ауторка Милена Миладиновић, док трећа награда неће бити додељена.
Првонаграђени есеј „Поезија егзистенције: Однос према фигурама ауторитета у песничким збиркама Владислава Петковића Диса” посвећен је анализи збирки „Утопљене душе” и „Ми чекамо цара” током које је аутор своју пажњу усмерио најпре на егзистенцијалистичке мотиве у Дисовој првој збирци, а потом на фигуру владара у Дисовој другој збирци не пропуштајући да се осврне и на однос књижевне критике према Дису. Поглед на рецепцију Дисовог песништва укључује не само критику његових савременика, већ и потоњих проучавалаца српског песништва чиме је представљена линија рецепције оних питања која су у фокусу анализе. Пишући о промени песничког сензибилитета коју Дис уводи у српско песништво, аутор примећује да се тема отуђења од тада устаљује у савременој књижевности. Празни идеалитет у модерном песништву, о којем исцрпно пише у својој чувеној студији Хуго Фридрих, аутор препознаје не само у Дисовим „Утопљеним душама”, већ и у збирци „Ми чекамо цара” и то не само у одсутности фигуре владара, већ и у њеној специфичној иронизацији.
Другопласирани есеј „Изван сваког зла – лирска метафизика Владислава Петковића Диса” представља лирски интониран и субјективан запис о Дисовом песништву у којем се промишља о његовим особеностима и песниковој поетици, без критичког апарата, цитирања и ослањања на литературу. Аутор је вођен својим осећајем за песничко, важне елементе Дисове поетике, као и допринос српском песништву, али без прецизног односа према ономе што су увиди претходника у тумачењу, есеј за свој ослонац има само ауторову надахнутост.
Конкурс за најбољи есеј о Дисовом стваралаштву 2026. године сведочи о томе да песништво Владислава Петковића Диса остаје незаобилазна тачка за младе проучаваоце српске књижевности чиме се потврђује и суд Новице Петковића по којем Дис има посебно место у еволуцији српске поезије и представља зачетника савременог песништва у српској књижевности. Заинтересованост млађих генерација за тумачење Дисових песама показује њихову меру класичности јер своју вредност потврђују и код оних чије време тек долази.
У Београду, 11. 5. 2026.
Милан Алексић
Јелена Огњеновић (2001, Сремска Митровица), завршила је основне и мастер студије на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду на Одсеку за српску књижевност и језик. Тренутно је на докторском нивоу студија. Приказе и научне радове је објављивала у неколико националних зборника и часописа. Ауторка је романа за децу Последњи лешник (2016). Добитница је Књижевне награде „Андра Гавриловић 2025ˮ за најбољу књижевну критику. Запослена је као истраживач-приправник на Филозофском факултету у Новом Саду.