Поетско-музичко вече „Две се у мени побише силе”, посвећено јубилеју 180 година од рођења Лазе Костића, одржано је у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” у петак, 17. септембра. На сцени Библиотеке је приказан животни пут књижевника који је представаљао интелектуалну елиту српског романтизма и поставио темеље нове духовности. Лазин песнички занос, изузетном интерпретацијом, приказао је драмски уметник Војин Ћетковић. Кроз причу о несвакидашњем таленту песника, дипломате, доктора права, политичара, једном речју врсног ерудите публику је водила библиотекар Душица Брковић. На почетку програма Хор „Слово љубвеˮ уз музичку пратњу је извео композицију „Ена то хелидониˮ, која долази из Хеладе у чијој је уметности и традицији Костић између осталог црпео инспирацију.
Лазини први стихови наговештавају будуће велике песме, које ће се већином, појавити пре његове тридесете године. Певао је заносом романтизма, уз обиље снохватица, вилованки, мотива из народне и хеленске књижевности. Почеци његовог стваралаштва одишу мистицизмом и националним заносом, док зрео песнички тон сеже до зачетака српске модерне. Глумац Војин Ћетковић је стиховима песме „Међу јавом и мед сном” дочарао како је млади песник Костић закорачио у свет поезије и тиме најавио непролазно песничко дело.
Због бритког језика, Костић је често западао у материјалне неприлике, а помоћ је између осталог добијао од свог доброг пријатеља, доцније и кума на венчању, Лазара Дунђерског. На његовом имању десио се судбоносни сусрет са 29 година млађом Ленком Дунђерски, ћерком и мезимицом велепоседника и великог добротвора. Одломке из Ленкиног дневника о судбоносном сусрету младе девојке и зрелог песника, сањарењима и патњи, као и Лазина песничка завештања прочитали су у аудио-записима Марија Радуловић и Слободан Николић, а песмом обојили ученици Средње музичке школе „Др Војислав Вучковићˮ Ленка Вујанић, Софија Лазовић и Вук Сретеновић у класи проф. Драгане Вуковић. Они су извели композиције „Ноћас нису сјалеˮ и „Да смо се раније срелиˮ уз клавирску сарадњу проф. Владимира Ратковића.
Лаза Костић је целог века певао једну једину песму која је објављена 1910. године. Венецијанску цркву Santa Maria della Salute Лаза први пут помиње 30 година раније у песми „Дужде се жени”, у којој жали за српским боровима који су посечени да би настала ова богомоља. Након Ленкине смрти барокни млетачки храм Госпе од спаса, обузео је Лазину душу и у потпуности извршио преображај те се од критичког става рађа покајнички тон.
Васко Попа каже да је Лаза Костић у овој песми од свемајке света измолио опроштај за гордост, искупивши се љубављу која надживљује смрт. „Своје венчање претворио је, уз помоћ обредних речи љубави, у венчање неба и земље, јаве и сна, живота и смрти. И први пут, и заувек, није био сам, откривши себи и нама, ону највишу, најсјајнију тачку где свих времена разлике ћуте.ˮ
Таквом поетском творевином био је спреман да закорачи у други свет. Костић је својом лабудовом песмом завршио личну исповест којом је завршен драмски део вечери. Уметник Војин Ћетковић је маестралним казивањем стихова „Santa Maria della Saluteˮ потврдио да је то једна од најлепших љубавних песама на српском језику.
Вече за памћење завршено је у узвишеном духовном тону 135. Псалма који је извео Хор „Слово љубвеˮ.