Четврта књига из постхумно објављене заоставштине Радоја Јанковића, „Кључеви за Албанију: југословенско-италијанска политика према Тирани од 1937. до 1939. године”, представљена је у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” у Чачку у уторак, 31. марта. Ова публикација, коју је приредила Даница Оташевић, представља трајни споменик заборављеном чачанском дипломати, официру и сведоку кључних историјских догађаја 20. века.
Програм је отворио Никола Поповић, ученик Машинско-саобраћајне школе, читањем одабраних одломака из Јанковићеве богате заоставштине.
Зоран Колунџија, уредник издавачке куће „Прометеј”, осветлио је издавачку политику фокусирану на историјску грађу, похваливши сарадњу са Даницом Оташевић која је решила да отргне од заборава једну историјску личност: „Њен огроман труд сачувао је грађу у новом формату. Ретко се сусрећемо са људима који брину о прошлости.”
Др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине и суиздавач, обратио се темом савремених изазова архивистике: „Књиге имају смисла. Из књиге која је пред нама сазнали смо много ствари о оном времену пред почетак Другог светског рата. Такође, архиви имају велику важност, они предстоје будућности. Сваки папир, макар и празна коверта, постаје значајан за сто година.”
Посвећени истраживачки рад Данице Оташевић о Радоју Јанковићу трајао је преко деценије. „До 2010. ништа нисмо знали о овом официру, дипломати, учеснику Мајског преврата, сведоку руских револуција, члану Црне руке, првом министру у Албанији. Његова фасцинантна биографија говори о величини ове личности и представља подстицај за младе нараштаје.” Открила је Јанковићево пријатељство са Владиславом Петковићем Дисом, као и строго поверљиво писмо упућено Иву Андрићу 1938. о неморалној Европи: „Гусарство и насиље одомаћише нам се на прагу. Никада, колико знам и памтим, није Европа изгледала овако неморално. Ово не личи на међународни живот, већ на прикрадање са ножем иза леђа. Свет изгледа без икаквог поштења.”
О књизи је говорио и др Владимир Димитријевић, аутор поговора под називом „Албанија између херојског памћења и нових међународних односа”. Он је рекао: „Радоје Јанковић је чудесна личност српске историје. Помагао је Пупину и Тесли, маневрисао као кнез Милош. Оваква личност заслужује да се сними филм о његовом животу.” Похвалио је упоран рад Данице Оташевић и најавио превод Јанковићеве студије о комунизму.
Водитељ Никола Пеулић истакао је значај памћења заборављених личности: „Обнова интересовања за одређену личност или дело јесте тренутак када неправедно заборављене истине, које људска слабост прећуткује и превиђа, излазе на видело.” Овом промоцијом Чачак је још једном потврдио да је светионик српске историјске баштине. Кроз сарадњу библиотека, архива и издавача, Радоје Јанковић се коначно враћа у колективно сећање.
Текст: Марина Белић
Фотографије: Владимир Симић