Понекад се човек не нађе пред затвореним вратима, већ у свету у којем су сва врата обележена правилима. Из таквог света полази роман „Излаз” крагујевачке ауторке Татјане В. Кањевац, представљен 9. октобра у Градској библиотеци у Чачку. О књизи је, уз ауторку, говорио писац, уредник и лектор Владимир Томић, док је програм водила библиотекарка Марина Белић.

Роман је објављен у издању Нове поетике, а 2024. године нашао се у ужем избору за Награду „Дерета” за роман године. „Излаз” не приказује неки замишљени будући свет, већ човека који живи под сталним административним надзором и временом се навикава да сам себе контролише, ограничава и прећуткује. Главни јунак, господин који је уједно и илегалац, мења лица и идентитете како би остао невидљив систему. Његов прецизно уређен живот мења се када у њега уђе жена без дигиталног трага, као непредвиђени наговештај другачијег живота.

Tatjana V. Kanjevac

Владимир Томић говорио је о роману као о тексту који не тражи да буде препричан, већ доживљен и протумачен: „Књижевност треба да нас тргне. Не да нам да готов одговор, него да опише нешто што је писано крвљу и из душе”.

Tatjana V. Kanjevac

Татјана Кањевац истакла је да систем у роману није само техничка или административна конструкција, већ и оквир свакодневног живота, скуп правила која временом усвајамо и примењујемо чак и када нас нико не надзире. Насупрот томе, у причу улазе љубав, доброта, блискост и природа, као искуства која измичу потпуној систематизацији.

„Систем је живот. Сваки живот има неки систем”, рекла је ауторка и додала да писање доживљава као један од начина да сачувамо оно што се не може свести на правила и кодове.

Томић је указао и на то да роман не нуди једноставно разрешење. Не зна се да ли је јунак спасен, нити је извесно да ли је могуће потпуно изаћи из система који нас обликује. Ипак, како је истакао, простор за отпор остаје у речи, писмености, пријатељству и способности да се мисли самостално, јер „систем не може да прогута оно што не може да препозна”.

Било је речи и о језику романа, његовим различитим слојевима, игри речима и намерним језичким померањима, као и о месту књиге и писане речи у дигиталном добу. Ауторка је језик описала као богатство и оружје, а књигу као простор у који читалац улази са сопственим искуством и из којег излази са личним доживљајем.

Публика се активно укључила у разговор о слободи, избору и границама које човек понекад сам себи поставља. Роман „Излаз” је оставио отворен простор за читаочево тумачење и за питање да ли је излаз место до којег се стиже или могућност коју човек изнова бира.

Текст: Марина Белић

Фотографије: Владимир Симић