Кад будем одлазио бићу обасјан,
Запљуснуће ме обилна свјетлост у којој се жив
Никад нисам окупао,
Мада ми се у сну, у освит великих празника,
Свечано обећавала.
Песник, прозаиста, есејиста, књижевни критичар, преводилац и антологичар Стеван Тонтић преминуо је у 76. години живота, 12. фебруара на празник Св. Три јерарха. Рођен је 30. децембра 1946. године у селу Грдановци код Санског Моста. Основну школу је завршио у Лушци Паланци, а након два разреда санске Гимназије, уписао је и завршио Учитељску школу у Приједору. Дипломирао је филозофију са социологојом на Филозофском факултету у Сарајеву.
Прву збирку песама Наука о души и друге веселе приче објавио је 1970. године. Већ наредне године песник је за поменуту збирку награђен Савезном наградом листа „Младост”, а исте године за есеј Трагично у поезији Бранка Миљковића добија и Бранкову награду Матице српске. Шест година након прве песничке збирке, Стеван Тонтић објављује књиге Наше горе вук и Тајна преписка. До ратне 1993. године песник је објавио и следеће збирке: Хулим и посвећујем (1977), Црна је мати недјеља (1983), Праг (1986), Ринг (1987) и Изабране пјесме (1988). Тонтићев песнички глас у поменутим збиркама био је препознатљив по иронији, меланхолији, црном хумору, у њима је песник посвећивао земаљске и хулио на небеске вредности. Међутим, распад Југославије и рат у БиХ потпуно ће променити песникову перцепцију света и човека у том свету. Ужас и страхоте рата инспирисале су песника да напише своје најпотресније и најупечатљивије стихове, који су објављени у песничкој збирци Сарајевски рукопис (1993, допуњено издање 1998). Уследиле су песничке књиге: Лирика, изабране песме (1995), Мој псалaм / Mein Psalm (1997), Олујно јато (2000), Благослов изгнанства (2001), Свето и проклето (2009), Анђео ми бану кроз решетке(2010), Сјај и мрак, изабране и нове песме (2010), Свакодневни смак свијета (2013, 2017), Безумни пламен, избране и нове љубавне песме (2015), и Христова луда (2017). Објавио је и књиге: Твоје срце, зеко, роман (1998), Језик и неизрециво: пјеснички портрети, есеј (2009), По налозима поезије, есеј (2009), Та мјеста, путопис (2018) и Кочићева и српска траума, есеј (2018).
Поводом Дисове награде, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” је у едицији Књига госта објавила збирку изабраних и нових песама Стевана Тонтића насловљену Звук судбине, звук прогонства (2021).
Дела су му преведена на немачки, француски, румунски, пољски, македонски, чешки и бугарски језик. Поводом награде Жичка хрисовуља, Народна библиотека „Стефан Првовенчани” у Краљеву организовала је научни скуп о Тонтићевој поезији и 2019. године објавила зборник радова Стеван Тонтић, песник. Тонтић је превео је велики број књижевних остварења са немачког на српски језик, а на немачки, заједно са В. Калинкеом, Лирику Итаке Милоша Црњанског.
Био је члан је Српског и Немачког ПЕН-центра и Српског књижевног друштва. За свој књижевни опус добио је бројна угледна признања: награду листа „Младост”, Бранкову награду, Шестоаприлску, Шантићеву, Ракићеву, Змајеву, Кочићеву, Андрићеву награду, „Печат вароши сремскокарловачке”, Награду издавачке куће „Свјетлост”, „Кочићево перо”, „Мидхат Бегић”, „Душан Васиљев”, „Милош Н. Ђурић” и Награду ,Љубомир Ненадовић”. Добитник је и значајних међународних награда за књижевност међу којима су Награда „Хорст Бинек” Баварске академије лепих уметности и Награда „Рајнер Кунце”.
За целокупно песничко дело награђен је Наградом „Бранковог кола”, Жичком хрисовуљом, Наградом „Шушњар” и Дисовом наградом 2021. године.
Тонтић је оставио неизбрисив траг у књижевности и култури и до поседњег тренутка је стварао по налозима поезије и остао на једином, задатом путу.