Милован Мића Данојлић, прослављени српски књижевник, есејиста, преводилац и критичар, добитник Дисове награде, преминуо је после краће болести 23. новембра 2022. у Паризу.
Рођен је 3. јула 1937. у селу Ивановци код Љига. Дипломирао је француски језик и књижевност на Филолошком факултету. Поезијом је почео да се бави као средњошколац, пишући кратке дописе за лист „Републикаˮ. Као стални или спољни сарадник, био је ангажован у „Борбиˮ, „Политициˮ, „НИНˮ-у и многим књижевним часописима. Објавио је више од седамдесет збирки поезије и белетристике на српском језику, преводио дела чувених писаца са француског и енглеског говорног подручја, приредио, написао и превео многе књиге намењене деци.
Од 1984. живео је и радио у Француској, где је најпре био ангажован као лектор на Универзитету у Поатјеу. Од 2000. био је дописни, а од 2018. редовни члан Српске академије наука и уметности. Добитник је великог броја признања од којих су најзначајнија: НИН-ова награда, Октобарска награда града Београда, Змајева, Награде „Бранко Ћопићˮ, „Исидора Секулићˮ, „Десанка Максимовићˮ, Виталов „Златни сунцокретˮ, Жичка хрисовуља, Орден Светог Саве, Награда „Милош Ђурићˮ за преводилачки рад.
Када му је 1995. године свечано уручена Дисова награда, у свом бритком стилу је, између осталог, говорио о поетском стваралаштву: „Не бих ја тако лако изједначавао муку писања са муком живљења. Прву сам, ипак, сам изабрао, да бих ублажио другу. Нисам ли ‒ пјесник, ја сам барем патник, узвик је Тина Ујевића. Само, људи нас не читају због наше патње, већ због оног што је у њој песничко.”
Са дубоким поштовањем и захвалношћу памтићемо нашег лауреата, као и завршне речи његове победничке беседе: „На врхунцу очајања, Дис нам је шапнуо: Има наде. Кад тако нешто поручи очајник, треба му веровати.”