Прошлог понедељка, 27. септембра, у Београду је преминуо Ранко Симовић, стваралац чије смо име срицали са корица првих уџбеника посвећених богатству и очувању матерњег језика, песник чије смо родољубиве стихове учили из читанки, научни радник који нам је својом посвећеношћу и културним прегалаштвом био неприкосновени узор у љубави и оданости родном крају. Чачанска Библиотека имала је у њему драгоценог сарадника и пријатеља, учесника бројних програма и драгог госта, који би се, тек допутовавши из престонице, ведар и бодар, обрео у Завичајном одељењу, доносећи на дар своја новообјављена књижевна и публицистичка остварења. Чачански библиотекари су га истински уважавали, а он им је узвраћао поштујући њихову професионалност и истрајност на изради завичајне библиографије и пружајући им подршку у остваривању широко засноване културне мисије.
Симовић је рођен 24. октобра 1932. године у Трнави, селу чију је историју и традицију надахнуто опевао и помно истражио, личним примером подстичући велики број других земљака да сарађују у часопису „Врело”, који је објављивало „Завичајно друштвo Трнава у Београду”. Након основне школе о којој је објавио низ истраживања, завршио је чачанску Гимназију. О узбудљивим средњошколским данима и литерарним почецима своје генерације која је дала низ изузетних интелектуалаца, написао је књигу сећања „Оно време кружока”, коју је чачанска Библиотека у едицији „Врела” објавила 2005. године, а шест година касније његовом заслугом изашла је споменица генерације матураната 1951/1952. године, насловљена „После шездесет година”.
Дипломирао је на Правном факултету у Београду, а докторску дисертацију је одбранио на Факултету политичких наука 1989. године. Радни век започео је у привреди, наставио у Скупштини Општине Чачак, а од 1963. до 1995. године био је руководилац правне и заједничке службе у Заводу за уџбенике и наставна средства у Београду. Као уредник посебних издања у овом значајном издавачком предузећу допринео је објављивању бројних драгоцених публикација.
Писао је поезију за одрасле и децу, кратке приче, мемоарску прозу, а аутор је бројних публицистичких и других радова. Објавио је књиге: „Тренутак у црном”, песме (Београд, 1962), „Ствари на своме месту”, песме за децу (Београд, 1971), „Време и потом”, песме (Нови Сад, 1973), „Преко речи рат”, песме за децу (Београд, 1973), „Дар уз буквар”, „Шта могу речи”, „Шта могу реченице”, приручници за језик (Београд, 1973), „Буквар” (Подгорица, 1975), „Мачји кашаљ”, песме за децу (Београд, 1979), „Шта се данас десило”, песме за децу (Загреб, 1984,), „Сметнуто са ума”, песме за децу (Чачак, 1985), „Да није било”, песме и приче (Београд, 1985), „Тајне и јавне љубави”, песме (Београд, 1990), „Свети Сава, први српски просветитељ” (Београд, 1990), „Политика образовања и њена реализација у прописима”, студија (Београд, 1990), „Венац славе Светог Саве”, (Нови Сад, 1991), „Зубља родољубља”, песме за децу (Горњи Милановац, 1992), „Мрачак и мрачићи”, песме за децу (Сараоци, 1996), „Да ли је пуж са Марса биће”, песме за децу (Горњи Милановац, 1996), „Да ње није”, љубавни сонети (Београд, 1999), „Здравље лавље”, песме за децу (Београд, 2002) „Професор Нада С. Арсенијевић, живот и рад” (Београд, 2004), „Уточиште за неспокој”, роман (Београд, 2005), „Оно време кружока” (Чачак, 2005), „Кратка историја ‚Завичајног друштва Трнава’ (код Чачка) у Београду” (Београд, 2006), „Пола века Завода за уџбенике” (Београд, 2007), „Рибничке приче” (Пожега, 2008), „Треће крило”, песме (Београд, 2008), „Свезнање о Трнави” (Београд, 2009), „После шездесет година: споменица генерације матураната и матуранткиња чачанске Гимназије 1951/1952. године” (Чачак, 2011) и бројне друге публикације.
Био је сарадник бројних листова и часописа, уредник „Врела”, гласила „Завичајног друштва Трнава у Београду”. Заступљен је у многим антологијама, лектири, читанкама и зборницима. Превођен је на бугарски, македонски, албански, словеначки, мађарски, грчки, енглески, румунски и јерменски језик. Добитник је бројних признања.
Био је члан је Удружења књижевника Србије.
Сећаћемо га се са поштовањем и надом да смо од њега научили како будућност почиње у минулим временима, да слика света почива на ономе што смо у очима понели из родног поднебља, а да се достојанствен живот темељи на упорном раду и љубави која све оплемењује.
У речима
Разнежен ноћу, по парковима,
просипаш речи као да ти претичу.
Оне се слажу у другачију причу
и више ниси у себи, већ у њима.
Знам зашто си их сипао немилице:
да ноћу не буде само црно,
да засветли реч, као зрно
злата, да прхне као – птице.
Она којој си поклањао свој свет
можда игру није схватила,
а чинило се да те пажљиво пратила.
Она и нема речи –птица за лет,
нити уме довољно себе рећи.
Ти ћеш од ње до зоре већ побећи.