Disovo-prolece-44  Часопис „Дисово пролеће“ од 1971.године је хроничар истоимене манифестације која се у славу песника Владислава Петковића Диса и савременог песништва одржава у Чачку. Најпре у форми новина, а од 1997.  као часопис, „Дисово пролеће“ је пропратило сва дешавања на Дисовим свечаностима које су ове године, од 5.марта до 31. маја, напуниле, и свечано обележиле, пола  века трајања. Организатор манифестације и издавач часописа је Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“. Број 44. „Дисовог пролећа“ изашао је на 82 стране, а главни и одговорни уредник је Даница Оташевић,  директор манифестације и Градске библиотеке.

На корицама  у боји нашла се фотографија студената глуме из Косовске Митровице који су били гости Дисовог завичаја 13.априла, баш на  педесети рођендан ове песничке светковине, коју од 13.априла 1964. организује сваког пролећа Градска библиотека. Млади са Косова  поклонили су публици прегршт Дисових песама  насловљених песниковим стихом „Код вас је пролеће, дошле су вам ласте“.

У блоку посвећеном  песнику „Утопљених душа“ објављени су  значајни текстови Синише Кордића из 1933.године, Станислава Винавера из 1920., Бранка В.Радичевића, Радомира Константиновића и  Цветка Петковића из шездесетих година прошлог века штампани у локалном листу „Чачански глас“. Занимљива су сећања на Диса књижевника Николе Трајковића,  као и песника Стевана Бешевића и његовог сина, сликара Николе Бешевића, који је насликао последњи портрет родоначелника српске модерне неколико дана пре његовог трагичног краја у торпедованом броду „Италија“ у зору 17.маја 1917.године. Диса  су овековечили фотограф Милан Јовановић, сликари Никола Бешевић, Богић Рисимовић и Драган Ћирковић,  карикатуриста Пјер Крижаниић, а  бронзано попрсје које је 1958.године постављено у дворишту Народног музеја у Чачку урадио је академик Сретен Стојановић. Ноте на песникове „Цветови славе“  написао је за хорско певање деведесетих година композитор Божидар Станчић, песма „Можда спава“ инспирисала је Рајка Максимовића да напише музику, као и многе друге да  пишу музику на Дисове стихове..

Летопис  манифестације започиње 1964.године када Чачак на иницијативу  књижевника Бранка В.Радичевића Диса враћа „међу своје“ и поклања му „Пролеће“. Већ наредне године венац  Дисових следбеника  започиње Васко Попа, па Ристо Тошовић, Вељко Петровић, Десанка Максимовић, Давичо, Црњански… Хронолошки објављено је када је манифестација почела, ко је био главни гост, ко је говорио стихове, ко  критички сагледавао  време поезије. Четрдесет девет „Пролећа“ и лауреата на длану. Па сећања многих  актера  о сусретима са Милошем Црњанским, Миодрагом Павловићем, зашто је Брана Петровић тек из трећег пута добио Дисову награду, много фотографија, записа и  фрагмената  бројних учесника из дуге историје манифестације доноси нови број, чиме објашњава и зашто је Чачак град поезије, а приредба важна за српску културу.

Двадесет један живи лауреат Дисове награде, међу њима академици Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Милосав Тешић, Милован Данојлић и Радован Павловски из Македоније,  даровали су   прилоге за часопис и још једном се „вратили“  у  место  где се поезија  истински слави. Уз текстове посвећене изузетном госту, књижевнику Петеру Хандкеу, добитнику прве Дисове плакете  за међународни допринос ширењу српске културе, обележвање годишњица Његоша, Црњанског и балканских ратова, промоције романа „Велики рат“, сећања на Бранка В.Радичевича и Винавера, за 44. број „Дисовог пролећа“  писали су: Мило Ломпар, Марко Недић, Александар Гаталица, Рале Дамјановић,  Драган Хамовић, Драган Јовановић Данилов, Енес Халиловић, Даница Оташевић, Оливера Недељковић, Марија Орбовић, Милица Баковић, Биљана Раичић, Весна Петровић, Јулка Маринковић, Марија Радисавчевић,  Марија Радуловић и други. Часопис бележи и хронику значајне ликовне изложбе 17.Пролећни анале, стихове младог песника Мирка Јовановића коме награда „Млади Дис“ отвара врата поетске сцене, до новог сагледавања Диса кроз очи ликовних  уметника-графичара  инспирисаних  његовим стиховима  од којих је настала јединствена ликовно-поетска  књига. Као хроничар песничке манифестације која траје пола века, славећи Диса, савремену поезију и стваралаштво, часопис  „Дисово пролеће“ је постала незаобилазна ризница података важних за српску историју књижевности у другој половини 20. и на почетку  овог века.