Представљање фино тканог песничког штива „Показне вежбеˮ Јане Алексић одржано је у уторак, 28. априла у Градској библиотеци Чачак – Дисовој кући поезије која 63. пут слави његово Пролеће. О збирци у којој се, између осталог, разабирају одговори буђења и одржавање наде, уочавају лирски сентименти уз помоћ којих се артикулише меланхолија, женска рањивост, али и духовна сабирност говориле су ауторка и Милица Ћуковић.

Програм је отпочео казивањем стихова песме „Једначинеˮ и „Органонˮ, а настављен је кратким подсећањем на 2014. годину када је Јана Алексић добила Награду „Млади Дисˮ и на њен првенац „Топао каменˮ који је тим поводом и објављен у оквиру едиције Токови. Она је подсетила присутне и на значај које је ово признање имало за њено ауторско освешћење када је реч о писању поезије и увођењу у песнички свет. Јана је у међувремену изнедрила још четири збирке, а за последњу „Показне вежбеˮ, коју је објавила краљевачка „Повељаˮ 2025, овенчана је и значајним песничким прзнањима – Наградом „Милица Стојадиновић Српкињаˮ и Змајевом наградом Матице српске.

Алексић је током вечери указала на одређена тежишна места која су заступљена у овој збирци, компонованој у седам циклуса кроз сугестивне наслове и поднаслове, који могу да функционишу засебно, али и као целина. Први одељак доноси разматрање самог чина писања, затим се кроз циклусе покрећу питања међуљдских односа, као и одређених топоса из детињства и одрастања кроз функцију сећања. Потом се отвара и круг песама који се односи на политичку и друштвену стварност кроз песничко, а не дискурзивно промишљање. Поетско ткање се наставља једном од опсесивних тема ауторке, великом темом меланхолије ‒ породичне, личне, па чак и женске, изражене у много ширем контексту. „Жена у оквиру песничке књиге је изнад свега метафора, не само лице, не само личност, не само родно одређење и то се огледа кроз поигравање са њеним ликом, позицијом, статусом и унутрашњим животомˮ, истакла је Алексић. Она је открила и како је црпла географски моменат везан за животно искуство које се односи на рођење детета, његово спознавње света који утиче на песнички субјект да зановљено посматра окружење и проналази наду. Подсетила је и на оне искре радости које се изгубе током одрастања, нестајањем очуђења које је аутентично код детата, а које је са друге стране неопходно за стваралачки процес.

О пулсирајућим метафорама и упечатљивим песничким сликама које чине важан део стваралаштва Јане Алексић говорила је Милица Ћуковић са Института за књижевнсоти и уметност. Она је у врло брижљивом и квалитетном промишљању о Јанинином досадашњем опусу посебно истакла аудититвну имагинацију и на њену везу са музиком, у којима зазива уметнице попут Џенис Џоплин, Ејми Вајнхаус и др. Указала је на један од лајтмотива ‒ срце, који фигурира кроз све њене збирке. У првим остварењима срце се очитава као повезница са минулим, прохујалим садржајима, затим се оно кроз даље стваралаштво открива у филозофији чувања битних појава, да би у средишњој збирци постало алатка за пробијање друштвеног и душевног корова, затим је задирало у јавне и интимне патње, а напослетку, у последњој збирци, оно је досегло и меру детиње безазлености. „У Показним вежбама срце се појављује у чак 15 песама, дакле оно није само мотивска константа, већ оно постаје мотивска доминанта. То посебно илуструје поднаслов трећег циклуса енциклопедија срцаˮ, нагласила је Ћуковић.

Током програма ауторка је казивала и стихове песама „Као девојчицаˮ и „Малéнаˮ. На питање библиотекара Тање Вуковић да ли може бити задовољена поетска првада у оном најдубљем, стваралачком смислу (којим се указивало и на одређене референце у збирци и имагинативни  разгвор са Иваном В. Лалићем) Јана је одговор дала истоименом песмом и најлепшим песничким нитима заокружила ово књижевно вече.

Текст: Тања Вуковић

Фотографије: Владимир Симић