„Први Аси, Один и његова браћа, раскомадали су тело џина Имира, и од трупа Имирова створили земљу, од крви море, од лубање небо, од развитлана мозга облаке, а од смрсканих костију камењаре. Али се делови измрцваренога џина нису подједнако праведно разлетели и распоредили. Док су Данска и Шведска великим делом равнице пуне траве и светлозелених дрвета, мозак и кости Имирове задржали су се нарочито у данашњој Норвешкој, у земљи која је варварска фантазија голог камена и воде, зелених зимских месечина и кратких помрачених дана, моћних јелових шума, али и нежних лала, усред зиме, по собним лејама. Земља која је домовина поетских душа, али и сурових отпора против понижења од сиромаштва. Земља тешког и трудног живота, у којој се без херојства не зарађује ни хлеб, ни култура, ни радост.“

Овако је Исидора Секулић, почетком прошлог века, испричала нордијску легенду, пошавши на пут у Норвешку, земљу искидану водом, ветровима и мразевима. Она је својим путописом „Писма из Норвешке“ (1914) приближила и описала једну, тада непознату и далеку земљу. Жена путописац, изразитог космополитског духа желела је да помогне отварању видика ка другим народима и културама. За разлику од Јована Дучића који у својим путописима испољава симпатије ка јужним земљама, њиховим историјским догађајима и легендама, Исидора са великим поштовањем и љубављу пише о Норвешкој.

Читајући „Писма из Норвешке“ први пут смо се сусрели са овом земљом!

Везе и сусрети између Норвешке и Србије успостављали су се читав век у чему су предњачили уметници, поете, музичари и сликари. Част да будунови мост између норвешке и српске културе припала је ове године песникињи Туне Хеднебе из Осла и Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“ из Чачка.

Туне Хеднебе је главни инострани гост на 49. Дисовим свечаностима и премијерно је своју поезију синоћ преставила бројним љубитељима писане речи у Дисовом завичају. Да се споје два песнике – Дис и Туне Хеднебе  – помогли су Амбасада Краљевине Норвешке и НОРЛА, организација која промовише норвешку литературу у другим земљама, Мирна Стевановић, асистент на катедри за скандинавске језике на Филолошком факултету у Београду, Радош Косовић који је превео ову поезију, Александар Поповић и Ненад Јовановић композицијама Едварда Грига, Марија Димић и Љубиша Ћирковић казивањем песама као и водитељ Марија Радуловић.

Ко уме лепо да прича тај може саградити свет. Један од тих савремених градитеља је и Туне Хеднебе.

„Објекти или мотиви у њеним песмама релативно су једноставни, и у укупном збиру их нема много. Драматичних догађаја има мало, а температура је ретко повишена. У многим песама има елемената природе – дрвећа, траве, влати, шљива, олуја. Често се сусрећемо и са сновима, сећањима, мотивима детињства, мотивима комуникације, и просторима, местима, ограниченим географским подручјима, „квадратима”, пустарама, ђубриштима. Уобичајени су и архитектонски мотиви – стубови, степеништа, грађевине – и феномени који се везују за грађење или фарбање. Али чини се да су ти феномени ретко одрази света. Пре се може рећи да Туне Хеднебе наново аранжира елементе стварности, организује ствари на нове начине, ре-конструише. Те ре-конструкције се поново изграђују у текстовима који сигнализирају скоро потпуну контролу, строгу естетску равнотежу. Али контрола и равнотежа су чисто језичке, или песничке. Свет се поново конструише као језички свет, који обилује изненађењима, али је све време под потпуном естетском контролом“, казала је о овој најпознатијој норвешкој лиричарки Мирна Стевановић на промоцији у Чачку.

 Јесен је
и шљива пада, јабуке,
воће пада
и инжењер душе
мери универзум кашичицом
Снежи по снегу, снежи по киши
снежи по леђима
Звезде падају.

(Мрачни квадрат, 1994)