Петар II Петровић Његош, и дан-данас несхватљиво чудо из горштачких Његуша и каменитог Цетиња и Владислав Петковић Дис, један од неколико родоначелника српске Модерне, сам, некако бојажљив сабрат осталих ковничара српске модерне књижевности почетком XX века, сусрели су се 14. априла 2011. године у Чачку на књижевној вечери њима у част које је организовала Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“

О томе шта повезује, а шта раздваја, Његоша и Диса знатижељној публици надахнуто је говорио др Мило Ломпар, редовни професор Филолошког факултета у Београду на катедри за српски језик и књижевност 18. и 19. века. На истом факултету господин Ломпар предаје и Културну историју Срба.

Објавио је више књига, од којих ћемо овога пута издвојити неколицину: О завршетку романа (Смисао завршетка у роману „Друга књига Сеоба“ Милоша Црњанског) – 1995, Модерна времена у прози Драгише Васића (1996), Његош и модерна (1998), Црњански и Мефистофел (О скривеној фигури „Романа о Лондону“) – 2000. и последње остварење Његошево песништво из 2010. године.


Његош и Дис, сваки на свој начин певали су о мистичном схватању света, оностраног и стварног, као и о путовању душе. Ти погледи најјасније су исказани у Лучи микрокозми, као и у песмама Тамница, Нирвана и Можда спава.