Mihailo-konstantinovicЈош једно значајно име из богате културне баштине Чачка, Градска библиотека је уврстила у програм 52. Дисовог пролећа. После књижевника Драгише Васића и сликарке Надежде Петровић, у среду 8. априла 2105. године у 18,30 часова у завичај „међу своје“ враћа се и Михаило Константиновић, правник и политичар. Трибина о знаменитом Чачанину биће одржана у библиотеци Међуопштинаког архива. О Михаило Константиновићу говориће др Јовица Тркуља, професор на Правном факултету Универзитета у Београду, др Светислав Марковић (Висока школа струковних студија у Чачку), Лела Павловић, директор Архива, и Маријана Матовић, библиотекар-саветник.

Констатиновић је рођен 1897. године у Чачку. У Првом светском рату, од августа 1914. до октобра 1915. године као гимназијалац служио је добровољно као болничар у Другој војној болници у Чачку. У јесен и зиму 1915. повукао се са српском војском преко Албаније у Грчку. Јануара 1916. прешао је у Француску где је довршио школовање и матурирао крајем године. Следеће године отпочео је студије права на Универзитету у Лиону. Био је добровољац у Француској војсци и учествовао у борбама на западном фронту. Након дипломирања на Правном факултету у Лиону 17. јула 1920. године вратио се у земљу. Докторску тезу „Le periculum vei renditae en droit romain classique” (Прилог теорији ризика у римском класичном праву) одбранио је 7. јула 1923. године.

Михаило Константиновић унапређен је 1926. године у звање ванредног професора на факултету у Суботици а фебруара 1935. премештен је на Правни факултет у Београду, где 1937. постаје редовни професор. Од августа 1939. до марта 1941. био је министар без портфеља и министар правде у влади Драгише Цветковића и један од идејних твораца споразума Цветковић-Мачек заједно са професорима Михаилом Илићем и Ђорђем Тасићем. Дао је оставку због неслагања са приступањем Југославије Тројном пакту.

После наредбе о капитулацији, априла 1941. избегао је у Египат, одакле је прешао у Палестину, па је од стране владе у Лондону послат у Турску, ради прикупљања материјала о ратним злочинима у Југославији и проучавању питања одговорности за ратне злочине. Априла 1942. вратио се у Египат и бавио се истим послом до јуна 1944. када га је нови председник југословенске владе у Лондону, др Иван Шубашић, позвао да ступи у владу Тито-Шубашић, као министар спољних послова или амбасадор у САД. Константиновић је одбио је да ступи у владу, али је са Шубашићем ишао у Италију ради преговора са Националним комитетом ослобођења Југославије. Био је спреман да помаже Шубашићеву владу, али је одбио да преузме било који положај. Никада није био члан ни једне партије

После ослобођења, фебруара 1945. године, вратио се у земљу и наставио је да обавља дужност редовног професора на београдском Правном факултету све до пензионисања. Био је више пута декан факултета 1947, 1948, 1951-53, 1959-60, шеф Катедре за грађанско право и управник Општег семинара. Један је од оснивача часописа Анали Правног факултета у Београду. Основао је Спољнотрговинску арбитражу при Привредној комори Југославије и био њен дугогодишњи председник. Био је дописни члан Југославенске академије знаности и уметности.

Израдио је нацрте већег броја законских текстова, међу којима су: Основни закон о браку (1946), Основни закон о односима родитеља и деце (1947), Основни закон о старатељству (1947), Закон о усвојењу (1947), Закон о застарелости потраживања (1953) и Закон о наслеђивању (1953). Његови најзначајнији радови су: Брачно право, (1938) Облигационо право, скица за законик о облигацијама иуговорима (1969).

Преминуо је 30. јануара 1982. године у Београду.