Хуан Гојтисоло један је од најпознатијих савремених шпанских писаца, чије стваралаштво осим романа чине и књиге прича, есеја и путописа. Рођен у Барселони, на почетку бурне деценије чији ће крај  донети почетак Другог светског рата, као седмогодишњи дечак остаје без мајке. Она гине у бомбардовању од стране националне авијације, а Хуан ће, уместо њене љубави, у срцу заувек понети мржњу и отпор према шпанском диктатору Франку и његовој политици. Половином педесетих година сели се у Париз, а једно време предаје књижевност студентима у Калифорнији, Бостону и Њујорку. Крајем деведесетих година двадесетог века сели се у Маракеш где и до данас ради као дописник El Paisa.

Гојтисоло је добитник неколико престижних награда за књижевност, а посебно је значајна национална награда шпанског министарства културе, као и  част да 2007. године библиотека Instituta Cervantes у Тангеру понесе његово име.

Роман ”Знаци идентитета” објављен је 1966. године, на десетогодишњицу Гојтисоловог одласка из Шпаније, и добио је епитет највишег домета шпанске  прозе двадесетог века. Верно одсликава Шпанију педесетих година, кроз трагање главног јунака дела, Алвара Мандиоле за сопственим идентитетом.

”Идентитет” је реч латинског порекла, а означава припадност некој групи, вери, раси или политичком поретку. Фотограф једне новинске агенције, изгнан из Шпаније, Мандиола (или сам Гојтисоло) сваког дана свог париског живота, изнова наставља да у мислима слаже делова мозаика живота своје породице у Шпанији, да се, листајући породични албум присећа и реконструише дешавања, посебно пред свој одлазак из Барселоне.  Тако нам даје врло прецизну и јасну слику Шпаније, своје вољене домовине и народа, чији очај под Франковом диктатуром, иако далеко од њених граница, и сам јасно осећа и трпи. Истовремено,  свакодневно покушава да открије знаке своје припадности породици без које је остао, народу који пати и земљи од које је далеко. Гојтисоло са нама дели тежак бол незалечене ране настале мајчином смрћу и одласком из земље где остаје све што воли и чему душом припада, трагајући за одговором да ли су и те ране и та љубав знаци његовог, шпанског идентитета. Поклањамо му своје поверење, све до последње странице дела, и верујемо његовим речима: ”Не побеђује заборав, мада нам отима обожавана бића.Везе истинске љубави никад се неће раскинути.”

Дубравка Илић