Земаљски дугови, приредио Милован Марчетић, Лагуна, 2012
Писац треба да пише и прича, али не да од свог живота ствара причу. Они који то чине греше и према себи и према читаоцима, а понајвише према истини – записао је Иво Андрић у Знаковима поред пута, књизи која се попут вечитог календара може ишчитавати, ма где да смо и на која животна питања покушавамо да нађемо одговор. Ипак, да се о Андрићевом повученом и загонетном животу, посвећеном стварању и врхунској литератури, могу написати тематски и стилски разуђене приче, уверићемо се уколико се препустимо уживању у петој књизи објављеној у едицији Таласи београдске Лагуне, насловљеној Земаљски дугови. Ова књига која носи поднаслов Иво Андрић у причи настала је проширењем темата из Београдског књижевног часописа бр. 24-25 из 2011. године под насловом Зовем се Андрић : писац у причи. Залагањем приређивача, песника и иприповедача Милована Марчетића, прошлогодишњег добитника Андрићеве награде, међу једним корицама нашле су се приче 30 српских књижевникакојима је придружено и приповедно дело аргентиског писца Хуана Антонија Пренса. Две трећине ових самосвојних остварења написано је управо за ову публикацију објављену прошле године поводом великих јубилеја наше књижевности и културе– 110-те годишњице од рођења нашег јединог нобеловца и пола века од како му је у Стокхолму уручено то велико признање. Свако од писаца који су одговорили немалом изазову да напишу причу у којој ће Андрић бити књижевни јунак (Данило Киш, Драгослав Михаиловић, Светислав Басара, Ивана Димић, Михајло Пантић, Јовица Аћин, Данило Николић, Васа Павковић, Гордана Ћирјанић, Игор Маројевић и други) бирао је властити угао посматрања, тако да низ којим су текстови поређани у књизи нуди изненађење за изненађењем: за делима инспирисаним детаљима из пишчеве биографије следе остварења у којима је вођен својеврсни дијалог савременог писца са великим претходником, а иза њих су своје место добили гротескно и хумористички интонирани текстови.
Стварајући овај својеврсни омаж Андрићу и исказујући дубоко поштовање према најзначајнијем приповедачу језика на коме и сами стварају, истакнути књижевници одужили су свој дуг према писцу чије их је дело обликовало и као читаоце и ствараоце. Земаљски дугови су зато позив да поново читамо Андрића, као и подстицај да боље упознамо опусе оних савремених српских приповедача који нашу пажњу задобију приповетком из овог избора. И за једне, и за друге, овај вредан приређивачки рад Милована Марчетића, потврда је давно изречених, Андрићевих спасоносних, речи: да прича траје и да причању краја нема.
Оливера Недељковић