Славко Вејиновић,  ЗАДУЖБИНАРСТВО  КОД  СРБА,  (Београд: Вукова задужбина ; Нови Сад: Прометеј, 2012, 407 стр)

Zaduzbinarstvo--kod-srba „Задужбинарство код Срба“ Славка Вејиновића  систематизује задужбинарство као једну од  најзначајнијих карактеристика српског националног бића и православне вере. Резултат је изузетно сложеног вишегодишњег истраживања на архивским документима. Рецензент ове књиге која је тематски и садржајно изузетно добро повезана  је Љубивоје Церовић.

Почеци задужбинарства у Срба сежу дубоко у средњи век те је та традиција дуга више од осам векова. Династија Немањића, висока властела, као и црквени великодостојници, од XII до XV века даривали су српском народу непревазиђене и непроцењиве вредности у области културе, духовности, грађевинарства, архитектуре, ликовне уметности (Студеница, Жича, Пећка патријаршија, Милешева, Сопоћани, Грачаница, Високи Дечани…). Кроз задужбинарство сагледава се економска, културна, просветна и  духовна моћ српског народа, али и исконска потреба даровања за своју душу коју  племенити и хумани људи дугују Богу и народу.

Писано сведочанство о значају задужбина оставио је  почетком XIX века Вук Стефановић Караџић  (Српски рјечник, 1818): „Највећа је задужбина начинити намастир, или цркву, као што су Српски цареви и краљеви градили; потом је задужбина начинити ћуприју на каквој води, или преко баре; калдрму по рђавом путу; воду довести и начинити близу пута (и то се каже градити и начинити – себи –задужбину); усадити или накалемити воћку близу пута, гладног наранити, жедног напојити, голог одјести (но ово се каже чинити и учинити задужбину)“…

„…Посебно место заузимају манастири Овчарско-кабларске клисуре, који чине једну специфичну целину, која се постепено стварала шест векова, кроз непрестане успоне, разарања, замирања, обнове… На релативно малом простору, који се назива и Светом Српском гором, налази се 10 манастира и два света места: Никоље, Јовање, Успење, Вазнесење, Ваведење, Преображење, Савиње, Благовештење, Илиње, Кађеница, Сретење и Света Тројица“, записује. између осталог, Вејиновић у уводу „Задужбинарство – битна одлика српског националног бића“. С обзиром да пре ових манастира није било збијених група манастирских здања на неком мањем простору, духовници Овчарско-кабларских манастира – синаити-исихасти, донели су у Србију нов начин организовања монашких заједница те мењају  традицију монументалних и усамњених  владарских и властеоских задужбина.

          Између два светска рата, јачањем грађанског друштва, задужбинарство је добило огроман замах.  Бројни задужбинари несебично дарујући  личну имовину, зарад остваривања друштвено корисних циљева, подижу себи највреднији духовни споменик.  И чачанска библиотека из тог времена баштини легат учитељског  брачног пара, Миливоја Филиповића (1871-1941) и Божидарке (Лазовић) Филиповић (1874-1958). Ова библиотека-целина броји око 4000 библиографских јединица из друге половине XIX и прве половине  XX века те је у њој похрањена значајна српска, али и добар део европске и светске књижевне и научне мисли.

После Другог светског рата, Законом о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији који је донет 1945. године и Законом о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта из 1960. године, задужбинарство је готово замрло.

Поред увода, књига „Задужбинарство код Срба“ садржи девет поглавља: Задужбине у прошлости, Фрушка Гора – Српски Атос, Даривали су своме роду : задужбине на ползу народа свог, Задужбине у данашње време, Задужбине у заграничју и суседним земљама (Хрватска, Босна и Херцеговина, Румунија, Мађарска) и Задужбине у дијаспори.

Неспоно, ова култна књига обогаћена квалитетним фотографијама у боји и сликама, као и  регистром имена,   „краси српску историју више од осам векова“ те је драгоцен залог за будућност. Читање и ишчитавање ове књиге подстиче на настављање и обогаћивање   традиције задужбинарства у савременим условима.

                                                           Милица Баковић