Роман Via Romana Вука Драшковића представља најзрелији и најсложенији приповедачки рад овог писца, као и најкомплетнију слику српско турске историје од 16. до 20. века. У овом озбиљном истраживачком делу Драшковић описује српску коб која народ прати већ вековима. Писац преплиће судбине дечака одведеног у Цариград са судбином свог потомка, лекара Дамјана Чавке, који живи у доба Титове Југославије. Трагични обрти, преобраћење у мухамеданску веру, долазак у завичај и вешто избегавање сигурне смрти због дворских интрига, балансирање између султана и њихове свите, красе живот сиротог Божидара, потом Арслан бега, који се након осамнаест година враћа у Босну као владар територије коју му је султан доделио.
Насупрот Арслан бегу, лекар Дамјан живи у илузији да ће такозвани комунистички рај дуго трајати, иако се већ крајем шездесетих јавља нетрпељивост између православаца и муслимана, која ће деведесетих довести до крвавог верског рата, у коме ни Дамјанова породица неће бити поштеђена. Проводећи најбоље године као лекар у Замбији, Дамјан повремено долази у Југославију где доживљава бурну романсу са муслиманком Зејном, женом доктора Хасана, осведоченог противника православаца, који ће свој ангажман добити као ратни хушкач деведесетих година. Љубав Дамјану не отвара очи дуго, иако и Зејна и његов рођени брат –политички осуђеник, виде надалеко догађаје који ће довести до распада илузорне творевине зване Југославија.
Нарација тече ретроспективно, пребацујући читаоце из 20. у 16. век, где се расплиће судбина Арслан бега, некад босанског дечака, који је у Цариграду остварио најбољи успех као турски ђак, и истакао се војничким вештинама и храброшћу. По повратку у Босну, нико не сме да зна за његово порекло и ту почиње трагичан расплет судбине коју доживљава сваки јањичар, одведен због „данка у крви.“
Посебну ноту овом изузетном роману даје увођење пишчевог алтер ега оличеног у историчару Максиму Козбаши, политичком дисиденту, вечитим прогнанику и творцу књиге о страдању Срба у усташкој Независној Држави Хрватској. Максим у роману не успева да избегне судбину коју је писац избегао два пута и то даје један горак тон и веома личну ноту приповедању на крају романа у коме се у суштини ништа не мења током векова и деценија- ни власт, ни свест, ни политика , ни морал. Ако пажљивије прочитамо крај, видимо да у делу постоји путоказ за разрешење сукоба, уколико још није касно да схватимо пишчеве речи.
Душица Брковић